У Сиднеју је 2008. године изашла књига Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци. Коаутор ове књиге је прота Србољуб Милетић. Он је рођен 1953. године у Крушевцу. Иначе, Милетићи живе у селу Рибару, крај Рибарске Бање. Отац Србољуб завршио је призренску богословију и Богословски факултет у Београду. По доласку у Аустралију дуги низ година се бавио просветом и издаваштвом. Иницијатор је и оснивач Колеџа Свети Сава у Сиднеју. Парохијски је свештеник при Храму светог архиђакона Стефана у Рути Хилу, Сиднеј.

Радећи на првој књизи Послушања, штампана 1997. године у Крушевцу, где сам објавио прилоге из историје Српске православне цркве крушевачког краја, сазнао сам да су свештеници из слива Рибарске реке — подбрежја Мојсињске Свете горе, добијали позиве да мисионаре у Америци, још пре Другог светског рата. После подизања нове српске цркве у Чикагу, епископи, сада светитељи, нишки Доситеј (Васић) и охридски Николај (Велимировић) замолили су свештеника Божидара Јовановића, свога ученика из богословије, пароха најпре у Рибару, а потом у родном Великом Шиљеговцу, да оде у Америку. Он се захвалио на указаном поверењу и остао у Србији, за коју је, како је рекао својој супрузи: ''његов отац дао живот''. Свештеномученик Аврам Јовановић, прота великошиљеговачки, кога су Бугари погубили 1917. године, први је на Споменику страдалих великошиљеговчана 1912-1918. године, у центру села. Оца Божидара Јовановића, у јесен 1944. године, убили су комунисти на Багдали, у Крушевцу.

У Бечу је 2007. године објављена моја књига Јесење клупко, романсирана биографија монаха Павла Чугаља. Он је живео у Америци све до Првог светског рата. Био је добровољац, Солунац, ослободилац Србије 1918. године. После рата се замонашио и остао у Србији. Више од пола века живео је у Манастиру свети Роман, недалеко од ушћа Рибарске реке у Јужну Мораву. Сахрањен је на монашком гробљу у манастирској порти. Јесење клупко благовести о томе како је 26. априла 1892. године у њујоршку луку приспео архимандрит Фирмилијан, први српски свештеник у Чикагу. Иначе, отац Фирмилијан, ректор београдске богословије, о своме осмодневном путовању бродом до Америке писао је у Веснику српске цркве.

У поменутој Милетићевој књизи поглавље Српска црква на Новом Зеланду започиње историјом парохије и црквено-школске општине Свети Сава у Велингтону:

''Нови Зеланд је држава коју сачињавају два велика острва: Јужно и Северно острво, са главним градом Велингтоном. Први становници Новог Зеланда су Маори. Енглези су на Новом Зеланду почели стварати своје колоније тек почетком друге половине деветнаестог века, мада је на Новом Зеланду било трговаца из Европе и пре доласка Енглеза. Један брод са досељеницима из Далмације приспео је 1890. године на Нови Зеланд. То су били углавном припадници римског исповедања вере, већином земљорадника са далматинских острва. Они су се населили у северном Окланду, чија конфигурација земљишта подсећа на далматинско залеђе. Пре њих, на Новом Зеланду је било морнара из Аустроугарске, међу којима и Словена, али се не може са сигурношћу рећи да ли је међу њима било Срба'', н. д., стр. 387.

У ''Даници'', листу за забаву и књижевност, за годину 1862, трећа година, издаје и уређује Ђорђе Поповић у Новом Саду, печатња Игњата Фукса, штампано је ''Писмо Србина из Аустралије'', стр. 425—427. Ово писмо, од пре 150 година, доносимо у наставку као прилог историји наше потраге за благом.

 ''Писмо једног Србина из Аустралије 

Зацело ће занимати свакога Србина писмо брата једнога од антипода наших, из Аустралије. Ако и има доста Србаља, који и по најдаљим морима плову, опет редко који од њих да ће што обширније писати о себи и земљама, куда је пролазио. С тога ми немамо готово никаквих србских путописа, него морамо цео свет кроз туђе стакло да гледамо. Наш рахатлук у описивању путовања и земаља толики је, да су туђинци саме србске земље боље и чешће описивали, него сами ми, и Србин, који није у стању проћи земље у којима Срби станују, мора да се из туђинских књига учи познавати рођене земље своје!

Брат Србин, чије писмо посредством доброте родбине његове хоћемо да штампамо, у колико се може без индискреције то учинити, зове се Димитрије Благојев, и син је Симеона Благојева, исписанога стражмештра и касније арендатора у Жабљу ( у Шајкашкој), који је пре две године преминуо. Димитрије не зна, да му оца нема више у животу, него њему пише! Сиромах! Писмо је писано немачки, као што је то нажалост у граници војничкој врло обична ствар — сасвим природна последица немачких школа и немачког војничког запта. Само три речи у писму написано је србски, и то је једна: ''струнио се'' (кад каже за болест братову, који је у Бечу умро), друга је: ''дада'' и ''Димитрије'', кад се подписао.

Писмо је писано из Дјундин Отага ( Dunedin Otago) у Новом Селанду (тако се зову три острова у јужној Аустралији, источно од аустралске тврде земље или Нове Холандске). Датовано је 4. (16.) јулија о. г., а дошло је у Тител 6. (18.) септембра; дакле је пуна два месеца дана путовало до нас.

Ево писмо.

''Дјундин Отаго у Новом Селанду (New Zealand), 16. јулија 1862.

Мили оче! Пуних десет година прошло је, како сте од мене гласа чули. После жалости пунога писма, што сам вам га писао из Беча, по свој прилици оставили сте се сваке надежде да ћете опет што о мени чути. ( У бечком писму јавио је, да му је брат у болници умро, п. п.) Ја сам уверен, да ће вам ово писмо, с почетка, кад видите да је од мене, више боље него радости причинити. Дакле је још жив, помислићете, пак ме опет тако дуго остави у тужној неизвесности — пуних десет година не писати! Јест, оче мили, неблагодаран сам син заиста! Често сам сам себи пребацивао, признајем да је то грозно, пак опет нисам могао писати!

Не да вам нисам смео писати, што сам осећао какву кривицу… (Овде пише, како га је смрт братова у Бечу страшно дирнула, кога је тамо позвао, да се лечи, а овај умре и то баш онда, кад њега — Димитрија — није било уз брата. Највише смрт братова причинила је, да је Димитрије из Беча отишао у бели свет. Заиста је брата миловао, јер најмилијим речима пише о њему и на писму се познаје траг од многих суза за њим, п. п.)

После његове смрти оставим Беч, ни сам незнајући, куда ћу, али само даље из Беча, јер бих тамо још померио памећу! Америка ми беше на уму; али како тамо да одем? Камо средства? С овим мислима ишао сам у Хамбург. Ту дотле останем док нисам толико стекао да сам у Енглеску могао отићи. Из Енглеске не би ми много требало, па да у Америку одем, али моја позорност обрати се на другу страну. Из Аустралије дође у Енглеску силно злато! А Аустралија је од Енглеске на двадесет хиљада енглески миља (отприлике иду четри енглеске миље на једну немачку) удаљена и попутнине је требало пуних 16 фунти стерлинга (фунта стерлинга је 10 фор. сребра). Пуне три године дана остадох у Енглеској већином у Лондону, а од прилике девет месеци у Менчестру (Manchester), док нисам прибавио нужну суму, те се 8. декембра 1856. укрцам у Лајврпулу ( Liverpool) за Мелберн (Melbourne) у Аустралији, где после 84 дневне пловидбе 2. марта 1857. изиђем на суво.

Да сам имао средства, па да сам могао 1853. у Аустарлију доћи, у место 1856 —57, давно бих био богат човек. Овако дошао сам на жалост врло касно. Најбоља, најбогатија златна поља израђена су 1853—54. и 55. Тако сам радио готово шест година врло тешко, уз врло траљав живот, а све за бадава. Два три пута имао сам по 40 до 50 фунти стерлинга, и увек сам вам хтео писати, али увек ми по штогод стаде на пут. Једанпут, нађоше ново поље са златом — тамо одох, као тисуће других, и ништа, него и оно оде, што сам с толико зноја заштедио… Надао сам се од дана на дан, као сви други, који копају злато… пак, онда, управо кући! … Али то све беше увек голо надање и ништа више; и тако никад се нисам могао решити, да вам пишем, а да вам што и не пошаљем. Бадава су ми познаници говорили, да је то велика кривица моја; и сам сам то добро знао, али некако сам од нарави тврдоглав, пак не могу да се превијем. Увек сам мислио: кад је већ толико прошло, а оно још који месец, можда ће се срећа осменути! И тако прође готово 11 година!

Лане, у септембру, нађоше опет ново златно поље, али далеко, на 2.000 миља од Аустарлије, у Новом Селанду, 6—8 дана путовања на пароброду из Мелбурна. Попутнина је 10 фунти стерлинга по које новце може се данас готово у Енглеску путовати, која је десет пута даља. Кад би се наравно зацело знало, да су у Новом Селанду заиста нашли поље са златом, не бих се толико освртао на оних 10 фунти; али лажне новине толико су пута варале, да се с почетка није веровало том гласу. Пет хиљада дигера (digger = који копају злато), који су имали прилично новца дигну се тамо. Ових 5.000 људи укрцало се једне недеље из Мелбурна за Дјундин у Новом Селанду. Тисуће других, који су мање готовине у кеси имали, затезали су се, нису знали, шта да чине. Ићи у Отаго (тако се зове дистрикт, где је Дјундин главно место, а од овога на 52-ве енглеске миље унутри у земљи златно је оно поље новоселандско), платити за лађу 10 фунти, пак потрошити остали новац тамо, пак још не наћи никакво поље са златом! Код ових био сам и ја. Последица овог затезања била је та, да сви они, који су први отишли, силан новац добише, по 500 до 2.000 фунти од момка; а ми, који после 3 месеца дана одосмо, нађосмо само сиромашну земљу, коју су они први презирали, сматрали као хрђаву. Многи нешто и зарадише, а тисуће опет ништа, јер дошло је 15—20.000 људи са свију страна Аустралије: из Мелбурна, Сиднеја, Аделаиде и Фандименсланда.

Ја сам толико зарадио, да могу са срца скинути тешки терет, који ме је тиштао већ толико година: да вам пишем…

Ја се од свега срца надам, да ће вас ово моје писмо све наћи у животу и најповољнијем здрављу; јер сваки дан молим се Богу, да вас све живе и здраве одржи. Само се бојим за сироту даду (ово је мати његове матере; још је жива; она је врло стара, п. п.). Ох, Боже, кад бих је могао само још једанпут видети! Пуне двадесет и две године прошло је, како сам први пут отишао од куће, па је никад више нисам видео. Ако је сирота стара мајка још жива, што дај, Боже! радо бих све жртвовао, само да њу још видим да јој се кажем, да јој захвалим на оним мукама, што их је имала сиротица с нама после материне смрти! дај, Боже! да ми се испуни најтоплија жеља, да је још живу видим!

Све вас по хиљаду пута поздрављам. Остајем, оче, ваш навек љубећи вас син Димитрије.

P. S. Ја се враћам опет у Мелбурн.''