Get Adobe Flash player

Претрага

Serbian Bulgarian Greek Macedonian Russian

На мрежи

Ко је на мрежи: 51 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

Данас 3
Јуче5
Ове недеље 20
Прошле недеље 57
Овог месеца 90
Прошлог месеца 230
Свих дана 14559
Корисника 0
Гостa 51

Писмо владике Гаврила - Како је у Босни и Херцеговини

Писмо владике Гаврила из 1915. године 

У београдској Саборној цркви сахрањени су кнежеви Милош и Михаило Обреновић. Између њих, 1950. године, сахрањен је патријарх српски Др Гаврило (Дожић).

У доба Првог светско рата Политика је објавила Писмо владике Гаврила, Како је у Босни и Херцеговини, понедељак, 12. јануар 1915. године, број 3.910. Гаврило Дожић био је тада митрополит обновљене Пећке епархије. У писму се помиње синђел Мардарије Ускоковић − који је касније уписан у српску историју, златним словима, као први српски епископ америчко-канадски (1926-1935). 

'' Писмо владике Гаврила

Како је у Босни и Херцеговини'' 

Владика Г. Дожић упутио је из Црне Горе петроградском синђелу Мардарију Ускоковићу један језовит извештај о стању у Босни и Херцеговини. Тај извештај, објављен у петроградском ''Новом времену'' овако слика црне дане у Босни и Херцеговини:

''Недавно сам се вратио из Босне и Херцеговине, куда сам путовао са дринским одредом. Био сам на неколико километара испред Сарајева. То што сам видео немогућно је описати људским језиком. Наши душмани у својем дивљаштву, нискости и суровим зверствима превазишли су Атилу и Алариха и све ужасе историје човечанства до 20. века. Све свештенике, учитеље и све виђеније Србе у областима које смо ми ослободили они су уморили пре нашег доласка. Нису их убијали као што људи људе убијају, но су им се бестидно ругали, окупљајући њихове породице и на очи жена и деце мучили су њихова тела. Оне жене и децу, који би се усудили плакати гледајући мученике оцеве и мужеве, премлаћивали су кундацима.

Видео сам многе лешеве дечице са страшним ранама од ножа у трбуху; то су Аустријанци на очи матера убијали будуће слободне грађане многострадалне Босне и Херцеговине.

Оно што су Аустријанци чинили са српским народом нису чинили Дације и Калигула са хришћанима. Они су чинили срамна дела, којих мора да се стиди хришћански народ.

Када сам дошао у варош Фочу, нисам доспео ни да сиђем с кола, а већ су ме окружиле породице несрећних жртава. Плач и вапај уместо речи и поздрава. Гушећи се у сузама, они су ме молили да опевам многобројна тела, пошто у свима окружним местима није остао ни један свештеник, који би могао вршити хришћански обред сахрањивања. Први посао ми је био да одем на аустријско војно гробље; на путу за тамо лежали су убијени Срби. На гробљу нађемо много гробова, једни су били већ затрпани, други отворени, а у њима лешеви. Ту су били: прота вароши Фоче Кочовић, свештеник Владимир Поповић, два учитеља Вуковића и до тридесет народних првака и сељака. Што је најстрашније, сурове Швабе нагониле су живе да копају себи раку, наређивали су им да у њу легну, па су их убијали, а они који су били на реду морали су укопавати своју убијену браћу и копати раку за себе...

Оваква зверства вршена су у Горици, Чајници, Рогатици, Трнову и другим местима.

Нигде нисмо срели ни свештеника, нити учитеља, нити народног представника. На све стране ужас људске патње... Не могу више да пишем о страхотама које сам видео у несрећној Босни и Херцеговини − рука дрхти и срце се стеже од ужаса и јада...''