Реч Драгане Типсаревић ... 

Часни оци, верни народе, срећан вам празник преподобне мученице Параскеве!

       На овом месту, 1867. године, „при владајућем Михаилу Милошевом Обреновићу књазу србском, са благословом и дозвољенијем епископа жичког Јоаникија, освештли су Цркву Свете Параскеве г. Јосиф Поповић, протојереј крушевачки, г. Стеван Марјановић парох крушевачки, а за певницом је певао г. Филип Јовановић, учитељ и јереј Петар Јовановић парох мајдевски.“ Записан је и податак да су у тај дан „пукле и 30 прангија за част светог храма“

      120 година од оснивања, ретка годишњица  једне светиње на нашим просторима, обележaва се и трајним спомеником, монографијом протојереја ставрофора Драгића Илића Црква Свете Петке у Мајдеву у којој отац  Драгић, познати и признати романописац и приповедач, аутор 28   књига, одмотава клупко заборава о  подизању и трајању мајдевске светиње, трагајући по бројним историјским изворима, а даром врсног приповедача, успева да нас подсети  на чињеницу да смо имали црквену аристократију, „свештенике који су својим животом и радом пројављивали велику љубав и оданост како према својој узвишеној служби, тако према напретку и човекољубљу уопште.“

      Књига је више од летописа и монографије,  јер је у њој, попут медаљона, сачувано сећање  и на све  велике прегаоце којих је било и којих и сада има, који су били „извор воде живе,“  и део историје Цркве Св. Петке. Подсетиће, кроз причу и документа, на Михаила Минића, централну личност целе Расине, код кога су долазиле крунисане главе и народни прваци, без кога ни једна одлука није могла да буде донета, који је  подигао и Цркву и школу; на његову породицу из које је потекао Душан Радић, чувени врњачки доктор добротвор, француски ђак, зачетник српске сеоске приповетке, који је оставио лирске описе села, с чијим је приповеткама у српску књижевност ушла слика Мајдева , његових људи, литија, мириса ливада... О Мајдеву је писала и његова супруга Францускиња, која је Мајдево доживљавала као бајколики предео.

      Ту је и податак да су у књизи Цркве Св. Петке за уписивање венчаних 1911, под бројем 12, наведени младенци Димитрије Тодоровић, инжењер, и Бранислава Минић, као и податак да су их тројица свештеника венчала. А све је то ушло у историју филма, јер је забележено у првом српском етнолошком филму 1912. који је приказиван у Ботурићевом биоскопу Париз у Београду. Аутор филма је био Луј де Бери .

    Најзначајнији извор података аутору су  свакако били протоколи, односно летописи,   које је, као обавезу да их воде, свештеницима увео 1898. епископ нишки Никанор Ружичић.  Летопис парохије и Цркве у Мајдеву започео је да пише свештеник Александар Стефановић, а наставио прота Љубиша Јовановић, па Милан М. Симић .... А из протокола сазнајемо „да парохија у Мајдеву постоји од када постоји и село“ а онда низ података о старању о цркви: да је малтерисана, „у свему онако како је била стара фасада“, па да је подигнута звонара, постављена плоча на споменику Михилу Минићу, сређена парохијска кућа, црквена порта, обновљена црква брвнара, замењена столарија, настављен рад на живопису Цркве Свете Петке, подигнута црквена сала; затим засађен виноград, воћњак, доведена вода из акумулације језера, урађен полиелеј .... Немогуће је набројати све обављене послове о којим је остављен траг у Летопису... Ту су и поклоничка путовања,  боравак светих моштију у мајдевској богомољи.. . 

      Посебну драгоценост у мајдевској цркви представљају књиге које су сачуване, а које су, по истраживању аутора ове монографије  купљене и поклоњене овој светињи, или пак позајмљене, најчешће из манастрира Наупаре. Ту су, поред осталог,  Свето писмо штампано 1871, Зборник из 1878, Псалтир из 1856, Минеј из 1895... Три књиге из ове вредне библиотеке убрајају се у старе и ретке и под заштитом су државе као културно добро.

    Драгоцен извор података представљају и записи, унети у књиге спонтано (да папир запамти) па тако, у Великом требнику, јереј Петар, парох Цркве у Мајдеву,  вајка се и записује да од добра није ваљао: „12 бадава опевао, ниједну пару узео нисам“. У Служебнику, свештеник Петар П. Јовановић пише о својој несрећи када му је преминула млада попадија, а у Требнику, на 40 стр. оставља дирљиву молбу да „некад, некад, ако нећете сваке литургије, поменете мене, свештеника Петра и моју попадију.“ Ирмологија из 1869, коју је, као и Осмогласник, у Цркву мајдевску донео Михајло Минић, чува запис учитеља С. Вујућа да је са ђацима био у Цркви, а онда их распустио седам дана да беру виноград.“

      Најновији летопис цркве у Мајдеву води протојереј Верољуб Благојевић. И сведочи о не мањим искушењима у на „њиви господњој“ и у нашем времену: записује како је затекао на парохији на коју је постављен дотрајло и запуштено стање и увиђа. „требало је од нечега кренути “, а онда следи невероватно дуг списак послова који су одрађени на цркви и црквеној кући, и да је у порти  посађен виноград и воћњак, купљена звона и с не мање поноса записује радост због „све већег присуства верног народа,“ због честог присуства светих моштију у цркви, због поклоничких путовања за које организује за своје парохијане...

      И свако ко прати трајање мајдевске светиње, уочиће да, иако  је протекло  време дуже од века и од првих записа, и начин комуникације се променио,  остао  је исти однос  у блискости између парохијана и  свештенослужитеља Цркве мајдевске! И нека радост, искрена, вам озари душу када, на интернету,  прочитате да објави парох мајдевски, отац Верољуб у мају ове године време богослужења  за предстојећи празник, а уз то и информацију „ Да су, хвала Богу, у порти родиле трешње и да има довољно за све!“

     Тек сада, када сам имала привилегију да дане проведем над рукописом о Цркви Цвете Петке у Мајдеву, о њеним свештенослужитељима, о личностима из историје овог краја уз које може да стоји синтагма всликог историчара Радована Самарџића да су Србијом ходали дивови који су очували веру и народ, разумем шта значе речи моје покојне свекрве Наталије из Мале Врбнице: „Црква у Мајдеву је много јака светиња!“

Е - књига - ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У МАЈДЕВУ