Page 9 - POBEDONOSCI

Светој гори, бројним храмовима, свештеничким
породицама, верским лидерима, богослужбеним
књигама. После свега наметнуо се закључак да у
овом делу света постоји духовна народна аристо-
кратија, која се може пратити не само у средњо-
вековљу, већ и до наших дана. Друго је питање
зашто она јесте препозната у средњем, а скрајнута
из наше свести у новом веку. Тако је један архи-
мандрит, Иларион Весић (1852-1906), ректор при-
зренске богословије и богословски писац, рођен у
Пепељевцу, а сахрањен на Старом крушевачком
гробљу, ушао у прву нашу енциклопедију Станоја
Станојевића 1925-28. године, а у комунистичкој
Југославији избачен је из свих извора. Није боље
прошао ни др Радивој Јосић, дугогодишњи декан
Богословског факултета, швајцарски ђак, рођен у
Великој Врбници у свештеничкој кући – која је од
пре Косовске битке све до наших дана рађала срп-
ској цркви клирике. А шта тек рећи за архиман-
дрита Саву Петровића (1793-1861), који је оставио
једини писани траг о томе како је изгледало осло-
бођење Крушевца од Турака или Сретена Динића и
његовог духовника свештеномученика проту Авра-
ма Јовановића. Почетком двадесетог века чувени
прота Михаило Минић народни трибун из Мајдева
у другој половини истог века пао је у заборав. Мо-
нах Павле Чугаљ из Манастира светога Романа био
ми је инспирација за роман Јесење клупко. И најзад,
у „Политици” од 29. јуна 1934. године, на шестој
страни, открио сам чланак насловљен: „Велики мо-
лепствени сабор прогласио је јуче Крушевац светим
историјским местом”, који овде преписујем како би
постао део ове књиге – јер Крушевац јесте град по-
бедоносац: „Крушевац, Видовдан, 28. јуна 1934. го-

8