Get Adobe Flash player

Претрага

Serbian Bulgarian Greek Macedonian Russian

На мрежи

Ко је на мрежи: 14 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

Данас 13
Јуче11
Ове недеље 24
Прошле недеље 70
Овог месеца 344
Прошлог месеца 214
Свих дана 16266
Корисника 0
Гостa 14

Биографија

 

Драгић Илић (Прокупље, 10. XII 1969), свештеник СПЦ, председник Просветног одбора крушевачке епархије, почасни члан Црквеног суда, члан Савета крушевачке епархије. Отац Војислав, парох гргурски са седиштем у Барбатовцу код Блаца (прва очева парохија), касније свештеник у В. Шиљеговцу, мајка Босиљка, домаћица. Основну школу завршио у Барбатовцу, где је живео до 1984. године. Богословију ''Светог Саве'' завршио у Београду (1989), где и Богословски факултет Српске православне цркве (1995). У току студија боравио на усавршавању на једном колеџу у Бирмигему. Рукоположен (1995. г.) у свештенички чин од стране епископа нишког Г. Иринеја у Цркви Светог Ђорђа у Крушевцу, у којој службује од 4. новембра 1995. г. као парох Пете крушевачке парохије. Отац двоје деце.

Од школске 1996/97. године водио "Школу веронауке Св. Николај Жички" при Цркви Св. Ђорђа. При овој школи водио и Летњу школу за одрасле. Вероучитељ у крушевачкој Гимназији од 2001. године.

Један од оснивача листа студената Теолошког факултета ''Логос'' који је наставио пут предратног часописа студената Теолошког факултета ''Светосавље'', у коме је објавио своје прве радове. Говорио за часопис Центра за емпиријска истраживања религија, који издаје Филозофски факултет у Новом Саду (Верска настава у Крушевцу, н. д. број 14, 2010, 403–410). Члан иницијативног одбора за обнову Манастира Дренча; организовао освећење цркава: Светог архангела Гаврила у Паруновцу и Светог Агатоника у Доњем Степошу. Дао допринос да црква добије порту на Багдали површине преко 2 ха, где су комунисти после Другог светског рата погубили многе свештенике, монахе и верни народ. Више од једне деценије предводио настојања верног народа крушевачког краја да се обнови Крушевачка епархија, учествује у оснивачком тиму Епархије са црквеним дужностима. Учесник многих хуманитарних акција на нивоу града Крушевца. Учесник многих антикомунистичких митинга. Добитник признања Херој отпора.

Имао промоције својих књига при нашим црквама у Бечу и Прагу.Активно учествује у раду Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије. Више од двадесет година бави се истраживањем црквено-националне историје крушевачког краја. Уредник и коаутор трилогије Послушања (1997, 2001, 2006). Редактор Мале енциклопедије крушевачког краја (2006. г.). Био је члан Редакционог одбора Расинских анала. У ''Православљу'' објавио рад ''Васкрсење древне Дренче'' и Крушевачка епископија – историја и обнова. Покренуо пројекат истраживања порекла становништва крушевачког краја (1837–1842).

Библ.: Мојсињски меандри, Крушевац, А пропо, Изд. дел. Ток, 2000; изд. 2, Београд, Нолит, 2003; Топле сузе на путу за Јерусалим, Крушевац, Историјски архив, 2002; Птице из Наиса, Београд, Народна књига, 2005; Маурианус, Крушевац, Народна библиотека, 2005; Јесење клупко, Крушевац : Историјски архив; Беч : Храм васкрсења Христова, 2007; Манастири с погледом на Крушевац, 2007; Заборављено путовање кир Сретена Динића, В. Шиљеговац, Црква светог Архангела Гаврила, 2008; Из историје цркве Светог Архангела у Великом Шиљеговцу, Велики Шиљеговац, Црква Светог Архангела Гаврила, 2009; Из историје цркве Свете Петке у Мајдеву, Мајдево, Црква Свете Петке, 2010, Победоносци, Е-књига www.kdcim.org.rs (Књижевно друштво Свети Ћирило и Методије, Крушевац, 2011, Топле сузе на путу за Јерусалим, друго издање, Е-књига, www.kdcim.org. rs, Крушевац, 2011.

Извор : КЊИЖЕВНО ДРУШТВО ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ КРУШЕВАЦ


Из књиге Живомира Миленковића, Успешни Крушевљани, Крушевац, 2014.

Драгић Илић, прота и књижевник

Драгић Илић је рођен 10. децембра 1969. у Прокупљу. Завршио је Богословију Светога Саве и Богословски факултет у Београду. Живи и ради у Крушевцу.

Из Белешке о писцу

Прота Драгић Илић, катихета крушевачке Гимназије, рођен је 1969. године у Прокупљу, у свештеничкој кући. Завршио је Богословију Светога Саве и Богословски факултет Српске православне цркве у Београду. Служи при Саборној црквиСветога Ђорђа у Крушевцу, деветнаест година.Један је од иницијатора обнове крушевачке епархије. Био је члан Иницијативног одбора за обнову манастира Дренча. Први је ушао у крушевачку Гимназију као вероучитељ после прекида дугог више од пола века. Имао је промоције својих књига у земљи и иностранству. Добитник је награде Херој отпора.

Један је од оснивачачасописа студената Богословског факултета Логос у коме је објавио своје прве радове.Уредник је трилогије Послушања. Прва књига (1997) доноси Извештај о раду Школе веронауке Свети владика Николај Жички при ЦрквиСветога Ђорђа у Крушевцу са прилозима из историје Српске православне цркве крушевачког краја. Друга књига (2001) је посвећена изабраним списима архимандрита Илариона Весића. Трећа књига (2006) представља прилоге за историју ЦрквеСветог Ђорђа (1904-2004) у Крушевцу. Редактор је Енциклопедије Крушевца и околине (2011) и књиге Значајни људи Крушевца (1833-1944) објављене 2012. године у издању крушевачке епархије. Био јечлан Редакционог одбора Расинских анала. Члан је редакције часописа крушевачке епархије Православна вера и живот. Носилац је пројекта истраживања становништва крушевачког краја: Азбучник имена из протокола крушевачке Цркве Лазарице 1837-1841.

Аутор је књига: Мојсињски меандри (друго издање Нолит, 2003), Топле сузе на путу за Јеру-салим(Историјски архив Крушевац, 2002), Птице из Наиса (Народна књига, 2005), Маурианус (Народна библиотека Крушевац, 2005), Јесење клупко (Црква Васкрсења Христова, Беч, 2007), Манастири с погледом на Крушевац, (Туристичка организација општине Крушевац, 2007), Заборављено путовање кир Сретена Динића (Црква Светог архангела Гаврила, Велики Шиљеговац, године 2008), код истог издавача: Из историје Цркве Светог архангела у Великом Шиљеговцу, 2009, Из историје Цркве Свете Петке у Мајдеву (Црква Свете Петке, Мајдево,2010),Победоносци, Књижевно друштво Свети Ћирило и Методије, Крушевац, 2011, (Е-књигаwww.kdcim.org.rs.),Куцање, Е-књига код истог издавача, Божић, 2012. и штампано издање (Црква Лазарица, године 2013), Лазарички протоколи, (Црква Лазарица,2013). После хаџилука, фебруара 2013. године написао је књигу Лет у Свету Земљу (Народни музеј Крушевац, 2013). У издању крушевачке епархије 2014. године изашла је књига Заборављени прота Милун Ј. Стојадиновић (1864-1941).

У рукопису су књиге: Придворица, написана 2009, Филип Ера и Сир(б), 2013, и Добрица Ћосић и један свештеник из Великог Шиљеговца, 2014.

Оснивач је „Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије”, и сајта www.kdcim.org.rs., који до сада има више од петсто хиљада посетилаца. Овде је објавио своја дела у електронској форми.

 Детињство

Био сам тако мали да се сећам само својих суза, мајчиног загрљаја и делића страшног сна који ме је пробудио. Чуо се, најпре, јак пуцањ. Пренуо сам се из сна и видео на смрт рањеног свештеника како пада на мене. Улазна врата била су отворена и јак мраз из дворишта продирао је у кућу. Убице нисам успео да видим, али сам знао да су ту, око нас, иза куће – свуда. Био сам тако уплашен да нисам могао ни заплакати. Сузе, којих се добро сећам, лиле су низ моје хладне образе. Биле су топле. У њих је, последњи пут, погледао рањени свештеник, а онда је испустио душу. Мајка ме је узела у наручје и заљуљала. Преживео сам морску болест имајући представу о родној кући као о броду с мртвацем.

Свештеник Илија Симић убијен је 10. јануара 1943. године у парохијском дому барба-товачке Цркве Светих цара Констатина и царице Јелене. Мој отац, свештеник Војислав Илић, дошао је 1968. године у ово село и настанио се у кући у којој је убијен отац Илија. Ту смо после рођења живели сестра, брат и ја.

У то време, црквењак при овом храму био је деда Момчило из Спанца. Он је причао, седећи у нашој кући:

– Мене је спасао отац Илија, Бог да му душу прости. На пијаци у Куршумлији добијем, после Првог рата, неке књиге на поклон. Дођем кући и седнем да читам. Те године одем у суботаре и станем проповедати све најгоре о вери својих предака. Чује за то отац Илија и дође код мене кући. Три дана он није излазио из мог дома. Кад је отишао, ја сам већ био његов црквењак, нек’ му јелака земља – рече, мало поћута, па настави:

– Други дан Светог Стевана ратне 1943. године ушао сам у цркву да упалим кандила пред свету Службу, а отац Илија је остао с двојицом парохијана овде у кући. Дошли су да пријаве крштење и узму свету водицу за дете. Свештеник Илија седео је, ево овде, за столом и записивао име детета које је дао на водици. Они су стајали, тако ту (показа руком на врата). Отац Илија ми рече: „Иди упали кандила.” Узмем благослов и пожурим у цркву. Кад сам палио кандило пред Господњом иконом, а њега ме је духовник научио да првог палим, чуо сам пуцње. Истрчим из цркве и видим ону двојицу где беже преко поља ка Кашевару. Четници у Соколани преко пута нису стигли ни метак у цев да ставе, а војвода каљајски лежао је мртав у својој свештеничкој канцеларији, ево овде – рука деда Момчила заустави се крај кревета где спавасмо сестра, брат и ја.

Док сам студирао теологију у Београду, Богословски факултет Српске православне цр-кве био је смештен у предратни хотел „Дубровник” на Косанчићевом венцу, преко пута Патријаршије. Волео сам да пређем Улицу краља Петра Првог Ослободиоца и зароним у старе књиге из патријаршијске библиотеке. Њен управник, стари професор Богољуб Ћирковић, родом из Спанца, био је жива енциклопедија. Волео сам да га слушам. Једном у Гласнику Српске православне цркве за 1943. годину нађох мали запис: „Нишка епархија, јереј Илија Симић, парох барбатовачки у Архијерејском намесништву косаничком, уснуо је у Господу дана 10. јануара 1943. године. Вјечнаја памјат!”

Враћајући књиге, упитах професора Ћирковића:

– Шта би с оцем Илијом Симићем из Барбатовца?

Он ме погледа и мирно одговори:

– Отишао је у Свету Земљу – заћута, па додаде:

– У Јерусалим.

У патријаршијској библиотеци сам открио часопис Преглед Епархије нишке, (Ниш, 1938. године), у коме је отац Илија Симић објавио биографију свог претече ‒ претходника на барбатовачкој парохији, земљака и мученика: Житије свештеника Димитрија Димитријевића, поп Мите Комите, војводе Топличког устанка. Уједно, биo је ово и позив на освећење спомен-гробнице знаменитим топличким јунацима, 2. октобра 1938. године у гргурској порти. Прота Илија Симић пише: „Отац Димитрије убијен је 16. децембра 1917. године, кад и војвода Коста Војиновић више цркве гргурске. Мучитељи су држали поп-Миту у животу док им не падне шака још неко од војвода. У порти цркве гргурске, где је највише крви про-суто у Топличком устанку, подигнута је спомен-гробница Кости Војиновићу и његовим изгинулим друговима, одакле се виде устанички положаји где су се водиле најкрвавије борбе. Биста војводе Косте Војиновића положена је на мраморни стуб у који је утиснута слика поп-Митина тако да гледа на цркву. Пошто отац Димитрије, великомученик топлички, гроба нема, ту, над заједничком раком његових најбољих другова, нек’ му свећу пале његови парохијани, јер су, у време његово, били заштићени од сваке арамије као заградом. Споменик ће бити освећен 2. октобра ове године, када ће, још једанпут, Топлица освежити своју тешку, али славну прошлост.” Топлички устанак био је највећи оружани отпор окупатору на тлу поробљене Европе у Првом светском рату. Слободна територија, коју су Топличани изборили, а непријатељ је сурово казнио, била је, на трен, семе данашње слободне Европе. Крај овог споменика сам се играо као дете. (У Нишу је пре Другог светског рата постојала Улица Димитрија Димитријевића. У њој је било смештено и седиште нишке епархије, Саборна црква, Епископски двор. Ова улица је преживела све револуционарне промене назива улица и тргова из друге половине XX века. Нажалост, после изласка из штампе првог издања Топлих суза Улица Димитрија Димитријевића у Нишу је добила свој садашњи назив Епископска.) Пет година после писања биографије свог претече на парохији, прота Илија Симић сахрањен је пред барбатовачком црквом Светих цара Константина и царице Јелене. Породица му је подигла споменик и засадила цвеће крај гроба. Волео сам, кад смо играли жмурке, да се кријем у великом шимширу. Уђем у њега и останем с та-јанственим мирисом жбуна, на трен, прикривен за свет. Надгробни споменик оца Илије скојевци су порушили после рата. Момчило је причао и ко је то учинио. Нисам у свему могао да верујем деда-Момчилу, јер су нас у школи учили другачијој историји.

– У црквени клозет бачен је споменик у камену – биле су његове речи, после којих му више нисам ништа веровао.

Отац је хтео да обнови споменике својих претходника на барбатовачкој парохији.

+ + +

Од барбатовачке порте до Соколане, док су два милиционара приводила оца на саслушање, нисам се одвајао од њих. На улазу у зграду онај крупнији подвикну на мене.

–   А ти, мали, где ћеш? Враћај се кући!

Нисам отишао кући. Стајао сам под прозором поште покушавајући да чујем, спрат изнад ње, шта се догађа с оцем. Усамљен и беспомоћан, подигао сам руке к небу и заплакао.

После два сата милиционари су изашли из Соколане, а ја сам се привио уз родитеља и прошапутао:

– Тата, био сам ту, под прозором!

– Ти ли си тај што обнављаш четништво, а? – урлао је на мог оца иследник на саслушању.

+ + +

Нисам још имао десет година. Била је ноћ. Зачуло се снажно лупање у наша улазна врата. Отац је отпутовао у родно село, Јаловик код Шапца, па сам у кући, ту ноћ, био са мајком, две године млађом сестром и седам година млађим братом. Мајка се силно уплашила и упитала: „Ко је?” Уместо одговора уследило је снажније ударање у врата од меког дрвета. „Иди сине, до прозора, види ко је?”, нагнула се мајка к мени и рекла ми полушапатом. Савлађујући страх у себи стигао сам до половине кухињице с чијег прозора се могла видети терасица са улазним вратима. Тада је рука бездушника одврнула сијалицу изнад улазних врата. „Спољно светло”, како смо га у кући звали, било је угашено. До зоре смо плакали, нарицали, вапили за милост и помоћ склупчани у кревету, на оном истом месту где је убијен отац Илија Симић, а они нису престајали да снажно ударају на улазна врата и све прозоре. Иницијатива мога оца да се обнови надгробни споменик у барбатовачкој порти, дворишту у коме сам одрастао, разјарила је топличке комунисте предвођене Лудим Живком – носиоцем партизанске споменице 1941. године.

+ + +

После Титове смрти чишћен је клозет у барбатовачкој порти. У њему су пронађени остаци каменог споменика оца Илије. Деда-Момчило био је у Светој Земљи. Упалио сам једну воштаницу за покој његовој души са закаснелим осећањем стида: како сам могао да му не верујем. Мој отац је очистио споменик и положио га крај гроба оца Илије. Једно давно заборављено свештеничко име, с крстићем испред датума: 10. јануар 1943, сунчало се пред Црквом светих цара Константина и царице Јелене.

Крушевачки Историјски архив објавио је 2002. године моју књигу Топле сузе на путу за Јерусалим. У њој сам проговорио о свему. После читања Топлих суза јавила ми се унука свештеника Илије Симића, за коју нисам знао док сам писао књигу. Она живи у Крушевцу. Желела је да своме деди обнови споменик. Најавио сам је своме оцу, који је од 1986. године био парох у Великом Шиљеговцу (комунисти су и овде 1944. године убили проту Божидара Јовановића). Отпутовали су у Барбатовац, са једним каменоресцом из Глобара. Отац је показао место у порти где је закопао порушени надгробни споменик свог претходника на барбатовачкој парохији, пронађен у клозету. Откопане делове споменика преузео је каменорезац да би их у својој радионици обновио. Ускоро је реконструисани споменик враћен, после више од пола века, на гроб оца Илије. Свештеник барбатовачки и мој отац освештали су споменик. Била је рана јесен. Унука свештеника Илије са својом породицом стајала је са упаљеним свећама крај гроба свога деде, пред Црквом светих цара Константина и царице Јелене.

 

Улазак у свет одраслих

 

Свештеничко дете у доба антитеизма, није било лако бити. Први сам ђак барбатовачке школе који је после рата, 1984. године, отишао у богословију.

‒ Не воли га Воја! ‒ били су једногласни моји сељаци, сервилни према атеизацији друштва ‒ зато га посла у попове!

‒ Вуковац је, могао је да заврши неку школу, па да буде доктор, инжињер, војно лице, професор, судија... ‒ завршавали су своје размишљање моји сељаци.

Кад кренух на факултет, 1989, моји сељаци „окренуше чезе”:

‒ Гићо, ти га погоди ‒ били су категорични као и први пут.

+ + +

Био сам малолетан кад сам први пут саслушаван од стране радника Службе државне безбедности. Полицијска станица из Улице Мајке Јевросиме у центру Београда, са својом собом 48, урезана је у мом памћењу. Тог јутра док сам седео пред јединим у скају тапацираним вратима на читавом спрату зграде СУП-а, покушавао сам да се отмем страху да се иза њих могу очекивати и батине.

–  Драгић Илић – изусти млађи човек однегованог начина одевања, пошто отвори моја врата страха.

–  Ја сам – одазвах се.

–  Сачекајте – заврши са прозивком радник Службе која је у то доба била страх и трепет у комунистичкој Србији.

Начекао сам се у следећих сат времена као никада у животу. Седео сам сам у ходнику. Нико од професора или васпитача београдске Богословије Светога Саве није био ту. Моји родитељи су живели у Великом Шиљеговцу. Сетио сам се покојног деде Владимира, рођеног брата мог деде, по оцу, Драгића – по коме сам добио име, како ме је испратио у богословију. Позвао ме је код себе у кућу, дао ми тада највећу нашу новчаницу са ликом Николе Тесле, и заповедио:

–  Немој да нас обрукаш!

Деда Драгић био је мртав, па је његов брат користећи множину говорио и у његово име.

+ + +

 Све је почело два дана раније. Школски друг ме је позвао да идемо на промоцију књиге Динка Давидова Огрешења. Питали смо васпитача и он нас је пустио на ово књижевно вече, које је било организовано у Патријаршијској сали.

Данас, када отворим ову књигу из 1986. године, која пре фронтисписа има графику Миће Поповића Огрешења – два прозора по вертикали оивичена античким капителима захваћена пламеном, имам утисак да је она и споменик мог малолетства. Књига је изашла у издању шабачког Гласа цркве, под уредништвом ђакона Љубомира Ранковића. У то доба ова издавачка кућа била је популарна. Њени наслови су читани у црквеним круговима, а часопис Глас цркве био је уважаван и изван њих. На последњој страници Огрешења уместо каталогизације доносе Напомену издавача: „Издавач најлепше моли читаоце, који се сећају ратних несрећа на окупацијској територији по злу незаборавне „Независне Државе Хрватске”, да опишу страдања српских православних цркава и манастира у свом крају и да своје описе доставе на адресу уредништва. Прилози ће бити објављени у нашем часопису.” Била је то књига која је проговорила после више од четрдест година о правој размери страдања фрушкогорских манастира. Њен аутор др Динко Давидов, научни саветник Балканолошког института Српске академије наука и уметности, бавио се истраживањем српске ликовне културе од XVII до XX века. Своје студије објавио је у Зборнику за ликовне уметности Матице српске, годишњаку Balcanika и другим научним публикацијама у земљи и иностранству. Његова библиографија има и такве наслове, као што су: Стематографија Христофора Жефаревића – студија у фототипском издању, Icone Serbe del XVIII secolo – каталог изложбе у Модени и Ферари, Иконе српских цркава у Мађарској, Описаније Јерусалима, Српска графика XVIII века, Српски бакрорези XVIII века, Сентандреја.

 + + +

          – Уђите – прекиде ме у размишљању иследник, који ће ми представити свог старијег колегу и себе као дипломиране правнике на раду у Служби државне безбедности.

Закорачио сам кроз своја врата страха и одмах осетио олакшање, јер соба 48 није имала ништа ни налик справама за мучење. Напротив, била је права супротност полицијској станици. Имала је, чак, и полицу за књиге са нешто мало наслова из лепе књижевности. Одмах, сам понуђен кафом или чајем.

– Ви сигурно претпостављате, зашто смо вас позвали? – упитао је старији иследник после кратког „упознавања”.

–  Знам – рекао сам и цитирао повреду некаквог прописа по тачки тој и тој, тог и тог закона СФРЈ-е, која је била наведена у позиву.  

–  А знате ли који је то закон ? – упитао је млађи иследник.

–  Не знам – рекох – У нашој професорској библиотеци није било Службеног гласника у коме је објављен овај закон.

–  Па, добро. Можеш ли онда да претпоставиш зашто смо те позвали? – наставио је млађи иследник.

–  Могу. Због промоције књиге, јер су нас ваши људи легитимисали непосредно после ње.   

+ + +

 По завршетку промоције књиге Огрешења хитали смо кроз Кнез Михајлову улицу да се вратимо у Богословију, јер се предавање у Патријаршијској сали било одужило. Улицом тада Седмог јула, сада Краља Петра Првог, коментарисали смо утиске са промоције и тако смо стигли до половине Кнез Михајлове. Овде су нас сусрела два човека, који су нам се представили као полицајци, показујући нам своје службене легитимације. Затражили су нам личне карте.

– Немам личну карту, малолетан сам – рекох им – имам маркицу за градски саобраћај!

–  Може, дај маркицу – изговори полицајац у цивилу, који из ње стаде узимати моје личне податке.

Мој школси друг са којим сам био на промоцији је имао личну карту.

– Младен Дурић – прочита други полицајац који је узимао личне податке мог друга.

– Да – одговори Младен.

– Из Планинице код Вареша – настави полицајац.

– Да.

– Па, теби ће за два дана рођендан. Рођен си 17. децембра 1967. године.

–  Да – смирено потврди тада Младен Дурић, а данас владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

+ + +

 – Како сте сазнали за ову промоцију – упитао је старији иследник.

–  Ми смо у Патријаршијску салу, најпре, редовно одлазили на јавна предавања нашег професора Владана Поповића, а онда смо почели ићи и на књижевне вечери – објаснио сам.

 

Владан Поповић (1920-1998) рођен је у селу Субјелу код Косјерића, где су његови преци три века били свештеници. Зато је он као студент теологије говорио: „Ја знам свој пут! Кад завршим студије враћам се у своје родно место да наставим традицију својих дедова”. На Кембриџу је одбранио докторску тезу: Христос је центар историје по Хегеловој филозофији. Његова библиографија броји више стотина радова објављених у земљи и иностранству. Покренуо је часопис Теолошки погледи. Био је дугогодишњи уредник Гласника Српске православне цркве... У београдској богословији био је најбољи предавач од свих професора. Волео сам тог човека богатог знања и великог духа. Зато сам једино код њега писао светосавски темат: О неопходности увођења веронауке у наше средње школе, 1989. године. Пре двадесет и пет година била је то утопијска тема, коју је могао дати само Владан Поповић у београдској богословији.

 

– Пажљиво прочитајте Записник са саслушања, а онда га потпишите непосредно испод текста, тако да се не може ништа дописати – посаветовао ме је млађи иследник на крају нашег „дружења”. Имао сам само једну примедбу. Нисам хтео да потпишем Записник док нису избрисали реченицу у којој се тврдило да нас је професор Владан Поповић оба-вестио о промоцији књиге Огрешења, и тако пресудно утицао да одемо у Патријаршијску салу то вече.

+ + +

 Ушли смо уплашени у Двадесетседмицу. Ћутали смо. Нисмо више били сигурни ко нас све може до школе срести, слушати, легитимисати.

По доласку у богословију испричали смо све васпитачу.

– Не могу вам ништа, само причајте све што је говорено на промоцији. Они и онако то све имају снимљено – храбрио нас је ђакон Милан Ковачевић.

Ту ноћ, до касно смо били шћућурени на нашим скромним креветима у ђачкој спаваоници. Био је то крај, у исто време, нашег дечачког и момачког доба. Ушли смо у свет одраслих. Спознали смо у каквој земљи живимо. Пред зору сам заспао и сањао свог деду Драгића.

– Голубићу, не бој се – шаптао је док ми је миловао косу.

+ + +

 Сутрадан су стигли позиви за саслушање.

Нисам био у интернату када је стигао позивар. Васпитач се понудио да прими мој позив, али је одбијен.

– Мора лично да прими, и да се потпише – био је категоричан сувоњави човек онижег раста са повећом кожном ташном о рамену.

Пред вечеру, позивар је дошао поново. Био је пословичан. Емпатија се од њега није ни могла очекивати, иако је ушао у зграду Богословије да уручи позив дечаку који је будући свештеник Српске православне цркве. „Посао је посао”, „Од тога човек живи”, „Мора да чува радно место”, рекли би сељаци из Барбатовца, тих година, сервилни према залудним пословима комунистичке полиције. Примио сам позив. Мени је за сутра ујутру у осам сати било наређено да се јавим у станицу милиције у Улици Мајке Јевросиме, а мом другу у два по подне у СУП код Аутокоманде. Ту ноћ, смо се договорили да чим завршим са својим саслушањем пожурим у школу и пренесем утиске како сам прошао, како би Младен могао са тим сазнањима да оде на своје ислеђивање. Наравно, од наших дечачких планова није било ништа јер је моје саслушавање са паузом за ручак и читањем и потпи-сивањем изјаве потрајало до три сата после подне.

 + + +

 – Добро, а шта ти мислиш о Титу ? – упита старији иследник и загледа се у мене.

–  У богословији учимо Историју хришћанске цркве и Историју српске цркве – започео сам свој одговор.

–  Ко то предаје ? – прекинуо ме је млађи иследник.

–  Хришћанску предаје протођакон Властимир Ђорић – започех.

–  Јел’ то патријархов син ? – упита старији иследник.

–  Јесте – рекох – А Историју српске цркве нам предаје ђакон Милан Ковачевић – предахнух, па наставих као да они то не знају – Он је и главни васпитач. Иначе, његов отац је чувени прота Владан, чувар цркве и гробова Ненадовића у Бранковини. Лични пријатељ Десанке Максимовић.

–  Јел’ сте њега питали да одете на промоцију књиге ? – сети се и то да приупита млађи иследник.

–  Да – рекох.

–  И шта мислиш о Титу? Почео си да причаш – прекиде ову дигресију старији иследник.

–  Из Хришћанске историје смо учили о Петом васељенском сабору, који је одржан 553. године у Цариграду, у доба цара Јустинијана. Он је остао упамћен по подели епископа који су учествовали на сабору. Једни су били за то да се осуде живот и дела тројице црквених писаца који су били одавно мртви, а други су се противили овоме јер су држали да су уснули писци одавно пред Божијим судом, па им људи не требају судити – рекао сам и загледао се у старијег иследника.

–  И – значајно ме је погледао.

–  Ја мислим да је Јосип Броз пред праведнијим судом. Више од шест година има откада је умро, а ја верујем у загробни живот и Божији суд.

–  Тако мислиш о Титу – затреперио је млађи иследник.

–  Тако – благо сам уздрхтао и заћутао.

–  Куд се тога сети. Одлично! – чудио се главни васпитач ђакон Милан Ковачевић, кад сам му препричавао своје утиске са саслушања.

Иначе, биле су то године када је у Србији најчешћа партијска парола исписана по школама, касарнама, продавницама, и уопште јавним местима (режим је, баш, волео да пише пароле) била:

– И после Тита Тито.

+ + +

 После саслушања млађи иследник позвао ме је на ручак, док се не откуца моја изјава. Нисам желео да ручам. Изашли смо из станице милиције и кренули у шетњу. Питао ме је где желим да попијемо пиће. Тако смо сели „Код коња”, како се тада популарно звала посластичарница са Трга републике, крај споменика кнезу Михајлу. Иследник се рас-причао о својим ноћним изласцима у град. Хвалио се како познаје пуно лепих девојака. Нудио ми је да некада изађемо у град.

– Ако те неко случајно дира у граду само се мени јави – завршио је са својим понудама.

– Да ли сте ожењени ? – изненадио сам га питањем.

– Јесам – признао је.

Било је то довољно да му кажем све што сам знао из Хришћанске етике о прељуби као смртном греху. Он се правдао да то што излази са другим женама није ништа спорно, иако је ожењен. Био сам упоран и нисам попуштао. Давао сам му савете да се окане неверства свог брачног друга. Није издржао, устао је од стола да плати рачун:

– Можемо да кренемо – рекао је.

Пред Домом омладине ја нисам издржао. На његово питање која ми је омиљена књига, рекао сам:

– Нож Вука Драшковића.

– Што баш та? – упитао је са презиром.

– Зато што говори о ономе што се пола века прећуткује – одбрусио сам.

Ћутећи смо наставили пут до станице милиције.

Роман Нож био је у то доба најоспораванија књига од стране комунистичког режима.

 + + + 

На промоцији књиге Огрешења поред аутора и издавача говорили су јеромонах др Атанасије Јевтић, прота др Жарко Гавриловић, које сам познавао из цркве и др Војислав Шешељ, кога сам тада први пут видео и чуо у животу.

Патријаршијска сала била је препуна. Тискали смо се крај нашег професора др Радомира Поповића и старијег школског друга Младена Пурића (и овај Младен из београдске богословије касније је променио име када се замонашио и постао игуман Манастира Острог, а данас је он владика нишки Јован Пурић). Сва места за седење била су попуњена, па смо стајали до краја промоције. Више од два сата смењивали су се говорници. Аутор је говорио о фрушкогорским манастирима са уметничке тачке ослонца, а свештеници са богословске. Др Војислав Шешељ искорачио је из свог правно-социолошког видокруга и загазио у политику. Њему озвучење није било потребно. Од њега сам тада чуо да је Јосип Броз Тито прешао у православље како би се у Русији венчао у цркви са једном Рускињом. „Њему ништа није било свето”, грмео је Шешељ, „па ни фрушкогорски манастири”. Уследила су питања која су још више инспирисала предаваче. Сећам се да смо били препуни утисака по изласку из Патријаршије. Живо смо коментарисали оно што смо чули на промоцији и дечачки се дивили свим предавачима. Наше одушевљење прекинула је на пола Кнез Михајлове улице „рутинска контрола” полиције.

+ + +

 – Ово су наши бројеви телефона можеш да нам се јавиш кад хоћеш – били су љубазни иследници кад су ме то после подне испраћали на вратима мог јутарњег страха.

Ту ноћ, после разговора са Младеном Дурићем, који се, тек око пола девет увече вратио са свог саслушања, нисам могао да заспим. Отворио сам књигу због које сам страдао, а нисам је ни читао. Купио сам је на промоцији, па нисам ни стигао да је читам.

„Да ли су српске цркве рушене из личне обести појединих усташа, или по некаквом, нечијем плану? Покрајинска комисија за утврђивање ратних злочина у Војводини нашла је непобитно да је постојао Уред за рушење православних цркава. По налогу тог Уреда срушене су богомоље у Илоку, Осијеку, Ердуту, Тењи, Чепину, Трњанима, Клокочевику, Новом Топољу, Кобашу, Слатнику, Новој Градишки, Славонској Пожеги... Уред се налазио у Загребу, у Прашкој улици, и радио је 1941. године и почетком 1942. године. Како стоји на папирима Покрајинске комисије за утврђивање ратних злочина, Уредом је руководио извесни доктор Дујмовић, потпуковник, лекар из Загреба. Уред је најчешће издавао „Уредовну потврду” о рушењу. Неке су сачуване, као на пример она од 20. марта 1942. године издата Ђури Гаршиновићу, палиру који је био задужен да сруши цркву у Новом Топољу. Палири су, иначе, обављали посао унајмљујући надничаре, а надничари су плаћени новцем од продатог материјала. У Горњо-карловачкој епархији од 189 српских цркава попаљено је или уништено 173.”

 Епилог

Научно-истраживачки рад из Богословског факултета и патријаршијске библиотеке прота Драгић Илић је у студентским данима проширио на Архив Србије, где је истраживао грађу из фонда Митрополије београдске. У то време није радио фотокопир-апарат у Архиву, па је био приморан да преписује документа која су ми била значајна, јер се она нису могла износити из зграде Архива и фотокопирати. Посао је потрајао. Из више свезака архивске грађе, коју је тада преписао, користи материјал и дан-данас. Свој научно-истраживачки рад проширује и даље, а крунисао га је редактуром Енциклопедије Крушевца и околине ‒ аутор мр Слободан Симоновић.

Захваљујући таквом раду у његовим књигама су своје место нашли: Свети епископи Николај Жички (+ 1956) и Доситеј Загребачки (+ 1945), архимандрити: светоромански Сава Петровић (+1861), ректор Иларион Весић (+1906), љубостињски Никон Лазаревић (+1961), проте Јосиф Поповић (+ 1919) и његов син Алекса (+ 1921), главни јунак књиге Мојсињски меандри, са својим синовима свештеницима, Радич (+ 1944), др Радивој (+ 1960), декан Богословског факултета, Никола (+ 1961), Архијерејски намесник београдски, Јосиф (+ 1966), свештеник Храма Светога Саве на Врачару, Богољуб (+ 1961), парох врбнички, свештеномученици великошиљеговачки прота Аврам Јовановић (+ 1917) и његов син Божидар (+ 1944), свештеномученици крушевачки погубљени од стране комуниста 1944. и 1945. године: Љубисав Ђулаковић, парох милутовачки, Јефрем Новаковић, прота крушевачки, Животије Поповић, парох беловодски, игуман Игњатије, Манастир Лепенац, Душан Поповић, парох велућки, јеромонах Севастијан, Манастир Свети Роман, богословци погубљени у овом манастиру крајем рата, Риста Антоновић, парох мачковачки, игуман Митрофан и јеромонах Ксенофонт, Манастир Наупаре, Божидар Димитријевић, Горњи Адровац, Стојан Цветковић, парох дворански, главни јунаци књиге Топле сузе на путу за Јерусалим: поп Мита Комита (+ 1917), војвода Топличког устанка, свештеник Илија Симић (+ 1943), Момчило, црквењак барбатовачке цркве, поп Милоје Зебички и његов син Петар, парох мајдевски, Михаило Минић (+ 1925), прота, народни трибун, коме је биограф био прота Танасије Урошевић (+ 1940) и Сретен Динић (+ 1949), (њему је посветио књигу Заборављено путовање кир Сретена Динића), свештеномученик крушевачки протођакон Лазар Живадиновић (+ 1941), пострадао од усташа у Загребу, и његов брат Слободан (+ 2000), који је подигао Цркву Светог Ђорђа у Кентону, Охајо, прота Милун Ј. Стојадиновић (+ 1941), писац, Ирена Митић (+ 1999), жртва НАТО бомбардовања, имала је петнаест година...

Као епилог код проте Драгића Илића се родила приповедна проза. Уредник библиотеке „Ток” у „Нолиту” Милета Аћимовић Ивков је 2003. године прихватио да штампа књигу Мојсињски меандри. Тада је о њој у својој рецензији записао: „Причом и причањем раскриљујући двери „Мојсињске Свете Горе по трагу рушевина старих манастира” јунаци ове, колико необичне толико драгоцене, књиге богослова Драгића Илића данашњем читаоцу наново откривају скоро заборављени географски и духовни простор једне од „Капија Србије”. Са уверењем, које се на завршетку књиге исказује у поенти, да је живот „у ствари, меандричан”, ово књижевно хододарје, у занимљивим и сликовитим приповестима, оживљава призоре историјске и верске националне прошлости. А ти „призори” су наративно функционално појачани митским сликама и сугестивним поређењима са делима класичне старине. Подстакнуто исихастичким молитвеним тиховањем, композиционо уједначено и значењски поливалентно, евокативно приповедање у Мојсињским меандрима Драгића Илића садржи и оно неименљиво, а делотворно од патине и дражи древног, првобитног. Оно што се у животу препознаје и осећа и као драгоцење, са духовном радошћу, смерно приноси „на пролазни дар ради Непролазног”.

Сваки писац има свој литерарни свет у којем станују одређене личности, ту где је смештена радња. Код проте Драгића Илића његове поменуте историјске личности, које је открио дугогодишњим истраживањем, оживљавају у његовој приповедној прози (попут монаха Павла Чугаља у Јесењем клупку). А радња је смештена у Велику Врбницу, Мајдево, Велики Шиљеговац, Манастир Свети Роман, Трњане, Мојсињску Свету Гору... Тако се из пишчеве радионице читаоцу наметнуо широки географски круг, који има свој епицентар у Крушевцу.

‒ После преткосовског, косовског и покосовског циклуса, шта даље? ‒ пита прота Драгић Илић, на крају нашег разговора. И открива:

‒ Шта је са ослобођењем од Турака и васкрсењем Крушевца? Мене то занима као писца.

На крају, нам рече:

‒ Андрић је рекао како је он веровао да постоје многе приче на свету, да би потом схватио да, у ствари, има мало прича ‒ једна од њих је о Христу. Тако сам и ја на почетку мислио да постоје многе приче у српском народу. А сада знам да је другачије. Не постоје многе, већ само неколико прича о Србији. Једна од њих је прича о Крушевцу.


Беседа Оца Драгића изречена у саборној Цркви Светог Георгија на празник Mладенци у Крушевцу 2014 године после Оваплоћења Јединородног Сина Божијег.