Page 99 - NA POLA PUTA

‒ Алекса, школски друже, па где си ти? ‒ прену
га из размишљања Обрен Трипковић, насмејан као
увек. Та његова велика глава са најкрупнијим обр-
вама у гимназији сада је добила и подваљак. Био је
благо разроок. Снажно је стиснуо Алексину руку и
загледао се у њега. Алекса је имао утисак да његов
друг из школе својим погледом гледа у куће Љо-
тића и Дунда, а да њега наслућује да је ту. Сети се
како су га задиркивали да је њему сама природа по-
дарила одличан успех, јер је могао неприметно
преписивати писмене вежбе. Професор стоји пред
њим, увек је седео у првој клупи, и контролише чи-
тав разред. Сигуран је да нема преписивања. А Об-
рен преписује ли преписује. Тако је било и после
гимназије. Обрен је одмах добио посао и ванредно
уписао права. „Што да губим радни стаж и по-
клањам плату”, био је категоричан. Испите је пола-
гао писмено, наравно са великим успехом.
‒ А где си ти? ‒ одговори му питањем Алекса.
‒ Ту. ‒ Обрен показа руком у старо двориште
Љотића ‒ Радим у Културно-просветној заједници
‒ одговори.
‒ Има ли посла ‒ настави Алекса са питањима.
‒ Сад је сезона код нас, радимо Сусрете села ‒
насмеја се Обрен и рашири руке. Он, који је у шко-
ли био хеви металац, сада је уређивао такмичење
села у фолклору, народној музици, квизу знања из
пољопривреде…

‒ Видимо се, журим. Јави се да изађемо у град
као некад ‒ опет му Обрен снажно стеже руку, на-
бра своје дебеле обрве и одступи од њега као вој-
ник, стројевим кораком.
‒ Тако су његови Трипковићи наступили кад су
одузимали ове куће, после рата ‒ помисли Алекса,
па се врати у читаоницу.
98