Page 266 - POBEDONOSCI

реци, рањен у трбух и умро у Кратовској болници,
па је дошао да га пренесе. Утучен од жалости, жао
ми да га посматрам. Останем с њиме да му се нађем.
Каже ми да је понео сандук и већ колима испратио
напред за Кратово, па свратио до цркве уз пут и ту
дознао да је донет, такође, његов рођак, син ортака
и пашенога Исидора Радовановића, трговца из Кра-
љева. Кад је ушао у цркву, спази на поду један сан-
дук и приближи се њему, да види који је то јадник,
код кога нема никога, кад тамо прочита име свога
сина. Грдан потрес за оца који је изгубио таквог
красног сина као што је био његов Милан. Наре-
димо у општини те испрате човека жандарма да вра-
те кола са сандуком, па с њиме одем до началника
да свршимо све формалности за пренос.
Прота са још два свештеника одржао је опело
најпре оног рођака, а после и Милану. Код начал-
ника затекосмо Голумбовског, надзорника пекарске
чете, наредника из Београда и госпођу оног потпу-
ковника што је био командант жандармерије у Бео-
граду са којим смо недавно седели у друштву капе-
тан Дринчић и ја, кад је полазио да прими команду
погинуо па је дошла да га пренесе.
Михаило сврши све што треба за допуштање и
шиљање депеше Врховној команди. Одатле одемо
до цркве да присуствујемо опелу поручнику Ду-
шану. Прота још неко време остаде са нама па оде, а
ја останем све дотле док није извађен и пренет у
донети сандук Миланов леш и сандук залемљен.
Испратимо сандук на кола за станицу, па онда с
професором одем до општине, где послаше фијакер,
те га испратих. Баш ми га је жао. Изгубио таквог
доброг сина пошто га је извео на пут, остао му само
онај болесни. Страшна судбина.”

265