Page 116 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

школској згради и заробили Владу, служитеља, јер
није хтео казати чије је наоружање.
Стојанов син Живота рођен је 10. новембра
1937. године. Свог оца последњи пут је видео 9. ја-
нуара, на Светог Стевана, 1943. године у кру-
шевачкој касарни. Иако је имао само шест година,
одлично се сећа тог догађаја:
– Мајку и стрица нису пустили. Они осташе на
капији, а мене један војник уведе у велику про-
сторију пуну забринутих људи. Седе на поду осло-
њени леђима о го зид и чекају. Отац притрча узе ме
у наручје и пољуби, а ја му рекох оно што су ме
научили мајка и стриц да му кажем: „Не бри-
ни.”
Из Крушевца, Стојан је интерниран у Ниш.
Нешто касније возом је пребачен до села Церова.
Стрељан је с групом Срба у непосредној близини
железничког моста преко Јужне Мораве подно
Мојсињске планине. Бугари су их изнад реке, на
Старом Сталаћу, покопали у заједничку гробницу и
прелили кречом.
На овом месту у средњем веку, пред турску на-
језду у град Сталаћ, војвода Пријезда прихвати
своју верну љубу за руку и упита:
О Јелице, госпођо разумна!
Или волиш са мном погинути
Ил’ Турчину бити љуба верна.
Сузе рони Јелица госпођа:
Волим с тобом часно погинути,
нег’ љубити на срамоту Турке,
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити.

Одатле скочише њих двоје држећи се за руке
кад су Турци у град улегли и заробили силан свет
у њему.

65