Page 114 - Zemlja s nadimkom

СРГ

Будилник је, тог јутра, био неумољив као ни-
кад. Није нимало марио за надимке из мог сна на
матерњем језику. Пренуо ме из сна, послао у купа-
тило, извукао на улицу и стрпао у метро. На послу
ме је, као сваког понедељка, сачекала хрпа радних
обавеза. „Ево, моје Земље с надимком”, загрлио ми
је, на паузи, Стив. Успео је да ме насмеје. А онда је
почео да ми препричава свој чудан сан. „Никада не
усних ништа слично”, треперио је његов глас. „Би-
ли су то неки чудни људи, њих педесетак, нај-
мање”, наставио је, „Причали су ми сву ноћ. Наслу-
тио сам да говоре о себи, али их ништа нисам разу-
мео јер су причали на твом језику.” Најежио сам се.
„Разумео сам их ја”, рекао сам „Били су и код ме-
не”. И, ево данима препричавамо један другом тај
чудан сан. Стив даје описе људи из сна: „Једна кре-
зуба жена препланулог лица, имала је наборано че-
ло и испуцале руке са безброј отисака давно усах-
лих жуљева. Водила ме је у поткивачницу. Покази-
вала ми је младића, може бити свог сина јер личи
на њу, који је клепао секиру. Све време сам морао
да је слушам, правећи се да је разумем шта ми го-
вори, како је не бих повредио. Било ми је жао и ње,
и њенога сина, како тешко живе.” И тако он нас-
тавља: о њиховим рукама од рада прерано већ
склизнулим низ тело, дугим прстима са испребија-
ним ноктима... у томе је ненадмашан. А ја их, нај-
пре, препознајем из његове приче, па додајем дета-

115