Get Adobe Flash player

Претрага

Serbian Bulgarian Greek Macedonian Russian

На мрежи

Ко је на мрежи: 57 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

Данас 9
Јуче5
Ове недеље 26
Прошле недеље 57
Овог месеца 96
Прошлог месеца 230
Свих дана 14565
Корисника 0
Гостa 57

Матићева Петина

(Један прилог Матићевом Списку лица која су стрељана или изгинула у непријатељским редовима)

 Српски народ је у XX веку претрпео велико страдање. Последице таквог страдања су очигледне и пресудно утичу на развој Срба у XXI веку. На жалост, ми не знамо размере нашег страдања. Зато је Радош Љушић, на округлом столу о нашој историографији, рекао: ''Ми треба да се замислимо над тим зашто још увек нема тачних статистичких података о броју српских жртава у претходним светским ратовима''.

Истраживачки поступак о размерама српског страдања у XX веку сваког дана губи своје изворе. Поставља се питање да ли ће икада моћи да се истражи наше страдање, јер су многи извори изгубљени. Други проблем настаје када немамо ваљане изворе јер се онда полуистина, поготову после грађанског рата, предлаже историографији. Овај рад разоткрива полуистину једног таквог ''извора'' − Матићевог Списка лица која су стрељана или изгинула у непријатељским редовима. У исто време у овом раду је научној јавности први пут доступан списак страдалих житеља једног српског села - Петине, од стране комуниста. Није неважно да се село налази у подножју планине Јастребац, где је деловао Расински партизански одред, јер смо сведоци да се његов комесар у наше дане предлаже, чак, за Нобелову награду. Реч је о селу које, после сазнања о страдању његових житеља од стране комуниста, постаје образац даљих оваквих истраживања. Уједно, назив овог села, симболично, разоткрива напоре комуниста да значајно прикрију своја злодела и сведу их на петину укупног страдања српског народа. 

+ + +

У рукописној грађи Кузмана Николића, према Симоновићевој Малој енциклопедији крушевачког краја, сачувана је белешка Драге Матића, комунистичке провенијенције, вероватно из 1945. године, насловљена Списак лица која су стрељана или изгинула у непријатељским редовима.

Кузман Николић био је члан Окружног комитета СКОЈ-а, оснивач Крушевачког НОП-а 1941. године, радио у илегали до априла 1942. године када је ухапшен, а по изласку из затвора отишао у партизане где је 1943. и 1944. године прошао бројна бојишта и Сремски фронт, да би из рата изашао са чином капетана прве класе, а после војног школовања са чином пуковника постао је наставник на Војној академији у Београду и стекао диплому историчара на Филозофском факултету у Београду. Кузман Николић објавио је бројне стручне радове и радио на прикупљању и обради историјске грађе из НОБ-а крушевачког краја, која се чува у Завичајном одељењу Народне библиотеке у Крушевцу и Историјском архиву Крушевац. Тако је сачувана и горе поменута белешка Драге Матића.

Према овом Списку лица која су стрељана или изгинула у непријатељским редовима у селу Петини су страдала четири човека: ''Богосав М. Стојадин., од партизана, 20. XI 1943, Јанићије М. Петков., од НОВ, 1. VII 1944, Станојло М. Петрониј., пог. у борби, 20. V 1943, Душан М. Миљковић, од НОВ, 5. IX 1944.''

Према књизи Топле сузе на путу за Јерусалим, Историјски архив Крушевац, Крушевац, 2002, од комуниста је страдало седамнаест житеља Петине: Вулић Љубодраг, Здравковић Живота, Здравковић Станоје, Здравковић Стојан, Милосављевић Светолик, Миљковић Владимир, Миљковић Војислав, Миљковић В. Душан, Миљковић Живојин, Миљковић Станојло, Михајловић Радомир, Павловић Видосав, Петковић Јанићије, Петровић Владимир, Петровић Вукадин, Петронијевић Станојло, Стојадиновић Радослав.

Овако су њихова страдања описана у књизи Топле сузе на путу за Јерусалим: 

Љубодраг Вулић

Од оца Богосава и мајке Милосаве рођен је 14. августа 1906. године у Петини. Није припадао војним формацијама. У току рата био је командант села. Улазак Црвене армије и домаћих комуниста у Крушевац 14. октобра 1944. затекао га је у граду у кући Десанке, Чеде шумара. Добошар је прошао кроз варош и објавио позив да се грађанство окупи у центру Крушевца. Љубодраг се одазвао позиву, а комунисти су га ухапсили на збору грађана и затворили у кафану ''Гледстон''. Сутрадан, 15. октобра 1944.године, интерниран је у Параћински логор. Оданде успева да побегне и дође кући, али га комунисти по други пут хватају и спроводе у Крушевац. По налогу власти спроводник до града био му је Живан из села Станци.

На Цвети 1945. године убијен је у Гарском потоку. Гроб му се не зна.

У МКУ није уписан.

Крсна слава: Свети пророк Илија.

Потомство: синови: Љубиша и Радиша, кћерке: Ружа и Јела.

Извори: Матична књига рођених (МКР), синови Љубиша(70) и Радиша (64). 

Живота Здравковић

Од оца Станоја и мајке Милене рођен је 3. маја 1924. године у Петини. Извесно време био је, заједно са својим оцем Станојем, припадник Српске државне страже (СДС). Од пролећа 1944. приступа ЈВУО-у у коме остаје до краја рата. После тога скривао се лети по планини Јастребац, а зими код рођака и пријатеља. Убијен је на Марковдан, 8. маја, 1947. од стране снага КНОЈ-а на Јастрепцу, потес Симин-Живков кладенац. Убице су одатле његово беживотно тело најпре вукле, а потом носиле на моткама до колског пута. По наредби власти Тихомир Радичевић је Животино беживотно тело превезао својим запрежним колима до црквеног чаира (Храм светог Илије у Дворану). Ту је, крај пута и моста на Бистрици, Живота Здравковић прислоњен уз кленово стабло да седи. Очевици кажу да му је у уста стављана запаљена цигарета. Захтев родбине да га преузме и сахрани на петинском гробљу је одбијен. По налогу комуниста, сахрањен је у борјаку школе дворанске на обали Бистрице. Родбини није било дозвољено да присуствује укопу.

После десет година породица је његове земне остатке пренела на петинско гробље и подигла надгробни споменик.

Крсна слава: Свети Јован.

Потомства нема.

Извори: сестра Божинка (70), МКР, Матична књига умрлих (МКУ), воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82) 

Станоје Здравковић

Од оца Миленка и мајке Персе рођен је 1906. године у Петини. Припадник је СДС-а Милана Недића до лета 1944. године, а тада ступа у ЈВУО. У току рата запаљена му је кућа, а супруга и две кћерке исељене у Крушевац где су живеле три године. После рата боравио је лети на Јастрепцу, а зими код јатака. Ухваћен је, на крсну славу Светог Јована 1948.године, с Божидаром Ђорђевићем у штали Милана Радоичића у Здравињу. Убијен је истог дана. Гроб му се не зна.

Станојева супруга Милена и старија кћерка Цана биле су три месеца у затвору. Милена је тада молила Јову Цураковића да јој каже шта јој је са мужем. Он јој је одговорио:

– Не брини. У нашим је рукама. Ако има зла дела, биће му суђено, а ако нема, биће пуштен на слободу.

Комунисти су му запалили кућу 18. маја 1942. године. Тада су у њој ухватили Станка Лацића из Ловаца, одвели га на Јастребац, место звано Бела река, и стрељали. Кућа је изгорела до темеља. У МКУ није уписан.

Крсна слава: Свети Јован.

Потомство: кћерке Цана и Божинка.

Извори: кћерка Божинка (70), воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82). 

Стојан Здравковић 

Од оца Миленка и мајке Персе рођен је у Петини. Припадник је СДС–а у Крушевцу до лета 1944. године када приступа ЈВУО–у. После рата склања се лети по Јастрепцу, а зими код јатака. Снаге КНОЈ–а и полиције улазе му у траг на Светог Јована, 20. јануара 1948. године, Стојанову крсну славу. Ухваћен је у домаћинству Миће Марковића из Здравиња. Комунисти су опколили јатакову шталу у којој се скрио бегунац, а потом је запалили. Том приликом изгорео је већи део тела несрећног хајдука. Пронађени земни остаци покопани су у потоку изнад куће Буде Гајића, с леве стране пута према Великом Шиљеговцу, у Здравињу. Породица није обавештена о укопу Стојанових земних остатака.

Стојанову породицу комунисти су присилно иселили у Крушевац, у улицу Хајдук – Вељкову у близини Грштака. Овде је унесрећена породица провела око три и по године.

У МКУ није уписан.

Потомство: кћерке Добрица и Гора.

Крсна слава: Свети Јован Крститељ.

Извори: МКР, кћерке: Добрица и Гора (68), воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82). 

Светолик Тола Милосављевић

Од оца Стојана и мајке Малине рођен је 24. јануара 1921. у Петини. Припадник је СДС-а Милана Недића. Пре рата је положио курс калемарства, воћарства и виноградарства.

Светолик је био писмен и виђенији човек свога доба. Писао је и песме: од његове песме против окупатора до данас се памте само две строфе:

 

Бвжи Швабо, милу ли ти нану,

шта ти тражиш на српском Балкану.

... Сини муњо, да нађем синџире

да повежем швапске официре.

Немци су сазнали за Толине песме преко неког Винка Хрвата, свог шпијуна, који је у то време боравио у Петини у четничкој формацији Косте Пећанца. Окупациона власт тада започиње да гони песника. Он успева да утекне скривајући се код рођака. Немачке потере бивају све јаче. Песников отац Стојан одлази код Крсте Новаковића, председника општине Крушевац, по савет како да спасе сина. По Крстином упутству, песник приступа СДС-у током 1943. године под лажним презименом Агатоновић и тако спасава главу. Светолика су заробили комунисти 14. октобра 1944. године, по уласку Црвене армије у Крушевац. Сутрадан је спроведен у Параћински логор, где је био и 4. новембра 1944, од када му се губи сваки траг. За гроб му се не зна.

У МКУ није уписан.

Крсна слава: Свети пророк Илија.

Потомство: син Радослав.

Извори: супруга Радмила (78), син Радослав (58), МКР. 

Владимир Влада Миљковић

Од оца Радоја и мајке Савете рођен је 26. октобра 1919. године у Петини. Мобилисао га је ЈВУО, а припадао је батаљону Томе Костовића. Погинуо је 18. марта 1944. године у борби с комунистима на планини Видојевици, на месту званом Бели камен. Овде је погинуо и Стојадин Урошевић из Дворана.Тела Владимира и Стојана кући у Петину и Дворане донео је Витомир Миленков Здравковић, комшија породице Миљковић.Сахрањен је на петинском гробљу.

Потомство: син Угљеша.

Крсна слава: Свети Никола.

Извори: МКР, МКУ, воденичар Тиодор Обрадовић (77) и поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Војислав Воја Миљковић

Од оца Михајла и мајке Лене рођен је 1883. године у Петини. Није припадао ниједној војној формацији. Био је чобанин и имао колибу у Падалишту, Петински атар. Једне ноћи октобра 1946. године комунисти су га пробудили у његовој колиби и сањивог га одвели на извор звани Водица у државној шуми. Овде су га обесили. Родбина га је пронашла захваљујући чудесном сну једног рођака, који је исте ноћи уснио Воју обешеног о букву близу Водица. Истрага није вођена.

Комунисти су као мотив овог злочина навели да је Војислав тајно давао хлеб четницима, који су одбили да се предају власти и крили се по Јастребцу.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Потомство: син Јован, кћерке Рола и Јела.

Извори: МКР, МКУ, унук Драгиша, воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Душан Миљковић

Од оца Витомира и мајке Јеле рођен је 3. августа 1925. године у Петини. Није припадао ниједној војној формацији – био је чобанин. Пред крај рата изгубио је једну овцу, коју је упорно тражио по Јастребцу. У том тражењу по шуми наишао је на комунисте. Њима је био сумњив. Зато су га најпре ислеђивали, а потом убили недалеко од Цркве Огњена Марија на месту званом Лесковица у Сеземачком атару. Душан је издахнуо као великомученик на Ђурђевдан, 6. маја, 1944. године. Пред погубљење, стављен је на тешке муке: партизани су му чупали нокте, секли уши, засецали кожу на бутинама правећи му џепове у телу, кастрирали га, а тек онда убили.

Највероватнији мотив за овај чудовишни злочин је сумња комуниста да је Душан био шпијун.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Потомства нема.

Крсна слава: Свети Никола.

Извори: МКР, МКУ, воденичар Тиодор Обрадовић (77), Драгиша Миљковић, поткивач Светолик Василијевић (82) (детаље о злочину сазнали су од комшија који су облачили великомученика пре сахране).

 

Живојин Миљковић

Од оца Бранислава и мајке Стевке рођен је 28. априла 1921. године у Петини. Мобилисан је у ЈВУО. Припадник је батаљона Томе Костовића. Погинуо је у борби с партизанима 24. јуна 1944. године на Трнавачкој чуки у близини села Игрош, општина Брус.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Крсна слава: Свети Никола.

Извори: МКР, МКУ, воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Станојло Миљковић

Од оца Божина и мајке Живане рођен је 1. децембра 1922. године у Петини. Мобилисан је у ЈВУО, батаљон Томе Костовића. Погинуо је у борби с комунистима на Трнавачкој чуки у близини села Ратаје 1944. године.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Крсна слава: Свети пророк Илија.

Потомство: син Александар.

Извори: МКР, МКУ, воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Радомир Рака Михајловић

Од оца Сарафила и мајке Стојане рођен је 22. августа 1923. године у Петини. Припадник је ЈВУО-а, батаљона Томиног. Заробили су га 14. октобра 1944. године Црвена армија и комунисти у Крушевцу. Одатле је интерниран у Русију на острво Крим. Претпоставља се да је на њему и умро.

Гроб му се не зна.

У МКУ није уписан.

Крсна слава: Свети пророк Илија.

Потомства нема.

Извори: МКР, воденичар Тиодор Обра-довић (77) и поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Видосав Вида Павловић

Од оца Владимира и мајке Милеве рођен је 1921. године у Петини. Припадник је СДС-а, а касније ЈВУО-а, Ражањског одреда под Весићевом командом. Крај рата затекао га је у Црној Гори. Ухватили су га комунисти приликом повлачења у Босну и одмах стрељали.

Гроб му се не зна.

У МКУ није уписан.

Крсна слава: Свети Јован.

Потомства нема.

Извори: МКР, брат Станисав, воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Јанићије Петковић

Од оца Милана и мајке Миланке рођен је 1888. у Петини. Није припадао ниједној војној формацији. Био је у то време угледан домаћин. У војсци је био болничар, а после тога народни лекар – давао је ињекције и превијао болеснике. У току рата помагао је свима, па и комунистима. Јула 1944. године у селу Модрица зауставила га је партизанска патрола док се из Крушевца бициклом враћао кући. Спроведен је до куће. Ту се пресвукао. Комунисти су му одузели бицикл и фермен. Затим су га отерали на Јастребац и убили код Срндаљске реке 26. јула 1944. године, на Светог Аранђела. Прво су га натерали да пије, а онда га стрељали. Тело су покопали у селу Срндаљу код ваљавице за сукно. После четрдесет дана породица је пронашла његов гроб затрпан камењем. Руке и ноге су му биле поломљене. Џепни сат, који је увек носио, није био код њега. На себи је имао прострелну рану на грудном кошу. Родбина га је сахранила на петинском гробљу.

Потомство: осам синова из два брака – Милорад Дола, Милутин Тина, Димитрије Мита, Александар, Радослав Рада, Милосав Мила, Јездимир и Милен.

Извори: МКР, МКУ, унук Горан Дода, поткивач Светолик Василијевић (82), воденичар Тиодор Обрадовић (77).

 

Бранислав Петровић

Од оца Драгољуба и мајке Станисаве рођен је 18. априла 1919. године у Петини. Погинуо је у борби против Немаца код села Врба близу Краљева 5. новембра 1944. године, на пределу Врпска чука.

Крсна слава: свети Јован.

Потомство: синови Милорад и Милосав.

Извор: МКУ

 

Владимир Петровић

Од оца Драгослава и мајке Анђелије рођен је 15. марта 1922. године у селу Петина. Припадник је најпре СДС-а, а потом ЈВУО-а.Погинуо је 8. марта 1944. године од комунистичке групе у Дворану. Тешко рањен, испустио је душу у својој двадесет другој години живота. За собом је оставио супругу Божицу. После Владимирове погибије комунисти су на збору у Петини његову жену Божицу приморали да пева.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Крсна слава: Свети Илија.

Потомства нема.

Извори: МКР, МКУ, братаница Мирјана (58), воденичар Тиодор Обрадовић (77) и поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Вукадин Вуја Петровић

Од оца Драгослава и мајке Анђелије рођен је 21. октобра 1919. године у Петини. Припадник је СДС-а.

По уласку Црвене армије у Крушевац 14. октобра 1944. године ухапсили су га комунисти и инте-рнирали у Параћински логор. Ту се последњи пут помиње 4. новембра 1944, од када му се губи сваки траг.

Гроб му се не зна.

Свом комшији Душану Вулићу, који је с њим био у истом логору, дао је писмо за породицу. По повратку из Параћинског логора Душан је причао да Вујино писмо из страха није сачувао. Али је препричао садржај последње Вукадинове писмене поруке фамилији у Петини. Тако је он својој малој кћерки у последњем писму певао:

Спавај, спавај мили сине,

овако Србин за слободу гине

 

У МКУ није уписан.

Потомство: кћерка Мирјана.

Извори: МКР, кћерка Мирјана (58), воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82), Љубиша Вулић (70).

 

Станојло Петронијевић

Од оца Михајла и мајке Драгиње рођен је 9. марта 1899. године у Петини. Припадник је СДС-а. При општини у Дворану током рата је обављао полицијске дужности. Комунисти су га ухапсили на Бели четвртак по Духовима, 17. јуна, 1945. године на Богомољи у селу Сеземче. Убили су га док су га спроводили у Дворане, у шуми према Сеземчу.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Крсна слава: Свети Кирик и Јулита.

Извори: МКР, МКУ, унука Мирослава, воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић (82).

 

Радослав Раја Стојадиновић

Рођен је у Петини.Није припадао ниједној војној формацији. Комунисти у четничким униформама одвели су га од куће његовог стрица Божидара где је пекао ракију, изнад села Пољаци, и убили заједно с Миладином Миловановићем на месту званом Дилин брег.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Потомство: кћерке Славитељка и Ангелина.

Крсна слава: Свети Јован.

Извори: Милисав Стојадиновић (73), Тиодор Обрадовић (77), Светолик Василијевић (82). 

 

Први са Матићевог списка је Богосав М. Стојадин.(овић). У рубрици ''од кога је стрељан или погинуо'' за њега пише: ''од патризана'', а у рубрици ''када'' пише: ''20. XI 1943.'' Богосава М. Стојадиновића нема у књизи Топле сузе на путу за Јерусалим. Ако се он приброји страдалима од комуниста из књиге Топле сузе на путу за Јерусалим онда је укупан број погубљених житеља Петине од стране комуниста осамнаест.

Други са Матићевог списка је Јанићије М. Петковић, ''од кога је стрељан или погинуо'' −НОВ, ''када'' −''1. VII 1944.'' Он је по књизи Топле сузе на путу за Јерусалим убијен 26. VII 1944. године на следећи начин: ''Јула 1944. године у селу Модрица зауставила га је партизанска патрола док се из Крушевца бициклом враћао кући. Спроведен је до куће. Ту се пресвукао. Комунисти су му одузели бицикл и фермен. Затим су га отерали на Јастребац и убили код Срндаљске реке 26. јула 1944. године, на Светог Аранђела. Прво су га натерали да пије, а онда га стрељали. Тело су покопали у селу Срндаљу код ваљавице за сукно. После четрдесет дана породица је пронашла његов гроб затрпан камењем. Руке и ноге су му биле поломљене. Џепни сат, који је увек носио, није био код њега. На себи је имао прострелну рану на грудном кошу. Родбина га је сахранила на петинском гробљу''.

Трећи са Матићевог списка је Станојло М. Петронијевић за кога пише да је погинуо у борби 20. маја 1943. године. Међутим, он је страдао 17. јуна 1945. године и није погинуо у борби, већ су га : ''Комунисти ухапсили на Бели четвртак по Духовима, 17. јуна, 1945. године на Богомољи у селу Сеземче. Убили су га док су га спроводили у Дворане, у шуми према Сеземчу.Сахрањен је на петинском гробљу.''

Четврти са Матићевог списка је Душан М. Миљковић, који је страдао од НОВ, 5. IX 1944. године. У књизи Топле сузе на путу за Јерусалим описано је страдање Душана В. Миљковића из Петине, који је рођен 3. августа 1925. године у Петини од оца Витомира и мајке Јеле, није припадао ни једној војној формацији, био је чобанин а страдао је , на Ђурђевдан, 6. V 1944. године , и то на следећи начин: ''Пред крај рата изгубио је једну овцу, коју је упорно тражио по Јастребцу. У том тражењу по шуми наишао је на комунисте. Њима је био сумњив. Зато су га најпре ислеђивали, а потом убили недалеко од Цркве Огњена Марија на месту званом Лесковица у Сеземачком атару. Душан је издахнуо као великомученик на Ђурђевдан, 6. маја, 1944. године. Пред погубљење, стављен је на тешке муке: партизани су му чупали нокте, секли уши, засецали кожу на бутинама правећи му џепове у телу, кастрирали га, а тек онда убили.

Највероватнији мотив за овај чудовишни злочин је сумња комуниста да је Душан био шпијун.

Сахрањен је на петинском гробљу.

Потомства нема.

Крсна слава: Свети Никола.

Извори: МКР, МКУ, воденичар Тиодор Обрадовић (77), Драгиша Миљковић, поткивач Светолик Василијевић (82) (детаље о злочину сазнали су од комшија који су облачили великомученика пре сахране) 

Дакле, ако би се са Матићевог Списка прихватио Душан М. Миљковић, страдао од НОВ, 5. IX 1944. године, као још једна допуна страдалим житељима Петине од стране комуниста, онда би он био деветнаести страдалник.

Тако је Матићев Списак лица која су стрељана или изгинула у неприја-тељским редовима у селу Петини известио о петини страдалих житеља Петине. И не само то, већ је и о поменутој петини житеља Петине дао погрешне податке како су страдали.