Get Adobe Flash player

Претрага

Serbian Bulgarian Greek Macedonian Russian

На мрежи

Ко је на мрежи: 63 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

Данас 15
Јуче5
Ове недеље 32
Прошле недеље 57
Овог месеца 102
Прошлог месеца 230
Свих дана 14571
Корисника 0
Гостa 63

Станислав Винавер: Како у Русији убијају

Ове године ће изаћи из штампе сабрана дела, у 17 томова, Станислава Винавера (1891-1955). Биће то први пут, да овај чувени српски књижевник, париски ђак философа Анрија Бергсона, али и пијанисткиње Ванде Ландовски, математичар, физичар, преводилац…, добије сабрана дела.

У току Првог светског рата он је био један од 1.300 каплара. Прешао је Албанију и стигао на Крф. Српска влада шаље га 1916. године у информативно-дипломатску мисију у Француску и Велику Британију, а потом у Русију, где скупља јужнословенске добровољце за Солунски фронт — на овом послу га затиче бољшевичка револуција. Тако он постаје сведок (мартир) —из земље која је изгубила равнотежу — великог страдања руског народа.

После рата, Винавер је писао у Политици, година XVII, број 4281, 1. јануар 1920. године, стр. 1-2, Како у Русији убијају:

 

''Из земље која је изгубила равнотежу

Станислав Винавер

Како у Русији убијају

 

Наше ''Радничке новине'' које ми често посвете по који стубац, и поред свих важних питања која оне за сад само теоријски решавају, — у једном од својих последњих бројева пишу, са иронијом чија је доброћудност потпуно у духу бољшевизма који се данас практикује у Русији: Да су бољшевици показали да их треба стрпати у лудницу, јер нису обесили г. Винавера.

Ја наглашујем, да је ово свакако лака иронија, и потпуно у тону, јер се свако шали оним што му је најдраже — ко цвећем, ко масним двосмисленостима, а ко вешалима и смртном казном. Међутим у овоме шаљивом тврђењу, има једна нетачност коју би требало бар да не чине наши бољшевици. Та је нетачност што се тиче самога облика смртне казне у Совјетској Русији. Бољшевизам није као француска револуција за сада пронашао облик новог начина уклањања опасних људи, и он се у тим случајевима служи стрељањем, дављењем и масакрирањем. Бољшевици не вешају. То чине Колчак и Дењикин, можда по царској и буржоаској традицији, но и то врло ретко. Потребно је да људи буду брзо и без шума послати на други свет, и зато је, и код једних и код других, на дневном реду стрељање и дављење.

Још једна нетачност, што се тиче одашиљања у лудницу: тај начин уклањања опасних људи био је у великој милости под царизмом, а није изгубио благонаклоност надлежних власти ни данас. Тако је Марусја Спиридонова, вођа левих социјалиста револуционара, најчувенија руска револуционарка једна од најпопуларнијих личности револуционарног села и фабрике, — када је постала опасна по бољшевички режим, који је она назвала уточиштем банде пљачкаша и кретена, јазбином разбојника и убилаца — била затворена у лудницу, јер је бољшевици нису смели убити, и ако су имали куражи да убијају вође оних социјалистичких партија теоретичаре анархистичких федерација… Но бољшевици само ретко падају у такву аристократску сентименталност према нервима својих противника.

У свом дивном говору завереницима Шекспиров Брут, пријатељ Цезара, узвикнуо је: ''О, када би се могао убити само његов дух, само оно што смета нашој слободи. Ми нисмо непријатељи Цезара, већ цезаризма''.

Револуција нема времена да убија контра-револуционарност, она убија контра-револуционаре. Дењикин нема времена ни памети да убија бољшевизам, он убија бољшевике. Убија се у Русији без фреза. Жртве се са смрћу лако мире и само џелати по неки пут желе да продуже агонију самртника, да би веће било сладострашће њиховога садизма.

Бољшевичке ''чрезвичајке'' тј. аутономна и потпуно независна од сваке друге власти мучилишта, где се доводе људи, под сумњом да су ''контра-револуционари'' и туже, апсе, убијају, премлаћују и стрељају, познати су по целом свету. Ако Дењикин није створио нешто што би било тако савршено, ма да он поштује бољшевике у свему што је код њих најгоре (а бољшевици Дењикина, чим Дењикин пронађе шта ново у том правцу), то је само за то, што се није имало времена, и што су савезници, са својом могућношћу надзора, ипак близу.

Бољшевици и Дењикин јесу не само два система који се боре, но и два терора. Дењикину је још бескрајно далеко да догони бољшевике у неким финоћама, рафинираностима терора и свирепости. Дењикин нема као бољшевици система талаца, када се невини људи убијају за кривице својих ближих и даљих рођака, али и Дењикин и бољшевици имају метод ''казнених експедиција'', када се ''умирује'' побуњено село у крви, огњу и оргијама. Дењикин нема таквога ''белога терора'' као што бољшевици имају ''црвени терор'' а то је, да се поводом неког неуспеха на фронту, или велике жалости за партију, као што је била смрт Розе Луксембург и Карла Либхнехта, стрељају стотине и стотине ни кривих ни дужних, мирних и покорних ''буржова'', да ''искупе'' кривицу буржоазије као класе. Но за то и Дењикин и бољшевици имају преке војне судове.

Такозване банде, нпр. у Украјини, које нису ни за Дењикина ни за бољшевике, и ако прилазе час једнима, час другима, још су одлучније у своме програму: пљачкај! убијај! пали! Петљура, вођа украинских сељака, бацао је бољшевике живе у казан са кључалом водом и у парне котлове; један атаман, мислим Тјутјуњик, који сада служи код Дењикина, вршио је пре тога службовања за свој рачун погроме над Јеврејима, којих на Украјини има много, и који су већином такви бедници, такви Лазари, такви сиромашци, да нису били убијани ради новца, ни чак ни ради хране и намештаја, већ просто из бестиjалности самих убица, који су у томе нашли најзад не само политички програм но и оправдање, искупљење свога живота, до тога времена злочиначког и робијашког. Не треба међутим мислити да је много боља бољшевичка маџарска коњица, бољшевички најамници латишки стрелци, дивљи киргизи и кинески пешаци. Дењикин све виђеније комунисте који му падну шака стреља, јер нема тако добро опремљен апарат за мучење тих вођа. Ту он јако заостаје за бољшевицима, код којих су бивали случајеви да официрима на наго тело прикуцају еполете и тим се еполетама клањају. Ипак познати су примери, када су Дењикинци отварали трбух бољшевичким комесарима, сипали у њ земљу, и викали им: ето вам земље и слободе, коју сте толико тражили.

Људи у Русији у позадини умиру доста равнодушно и без роптања. На војничким и другим фронтовима мало се гине, а више умире. Гине се код бољшевика, на фронту колере, тифуса, пегавца и глади. Код Дењикина тога је мало, јер је контра-револуција за сада у плодним крајевима, али ако дође даље, и то неће изостати, јер, сем многих других разлога Дењикин нема друге добре администрације сем војничке, и то је треба назвати добром у релативном смислу, кад се упореди са бандама. Међутим има и с једне и с друге стране људи, који гину храбро, мушки и стојички. Код бољшевика видео сам рођеним очима у тамници људе, које су водили на стрељање, и који нису били чак ни бледи после те вести.

Код Дењикина био сам очевидац у Кијеву, кад је један бољшевички бивши комесар, после уласка добровољачке армије у Кијев, где се десетине хиљада људи у празничноме оделу шетало по вароши у првој радости ослобођења, где су љубили коњске копите Дењикинових официра и њихова прашњива седла — кад је тај комесар, гордо се испрсио, избуљио очи, и викнуо народу: ''Псећи изроде, ви ћете се довека свакоме клањати; и ако дођу мопсови ви ћете и пред њима клечати!'' Маса га је претукла, и њега и његову жену, која се старала да га ућутка. И када су, сутра дан, пред Дењикинском контра-развједком, стали пристизати ухваћени комесари, маса је без хлеба и воде, од ране зоре, стајала, гурала се, и покушавала да отме комесаре, да би их сама линчовала. Међутим, та иста маса, када су је позвали, да се добровољно упише у Дењикинову војску, да се бори са бољшевицима и њиховим ужасима, на све пламене позиве, одговорила је глупим ћутањем. Уписали су се само посакривани официри, јер је то било под морање, и нешто мало студената, од којих је највећа већина ипак се надала да ће да добије место у позадини.''