Page 35 - NA POLA PUTA

Херцеговац, а почетком XVIII века прешао је у
Подунавље. Посветио се војничком занимању.
Командант места у Шанцу Петроварадинском, како
се Нови Сад називао пре елибертације, 1748. го-
дине, била је угледна и уносна служба. Био је Вит-
кович стасит и леп, у хусарском. У торжественим
приликама носио је мундир са безброј сребрних пу-
цета, оперважен крзном племените дивљачи. Та-
квог га је, упарађеног, као да ће пред генерала
петроварадинске ланд-милиције, измалао Јоаким
Марковић. На тој се слици не може запазити да је
био напрасит, сабљаш, како су га касније описали.
Биће да је Виткович имао у глави. Патријарх
Арсеније IV Јовановић Шакабента повео га је у
Вијену, када је тамо официјелно ишао, код Царице,
ради потврде српских привилегија. Не би га Ша-
кабента тамо водио због нове униформе, већ због
главе. У Вијени, царствујушчој, унапређен је Вит-
кович у чин обрстлајтнанта. И царицу Марију Те-
резију Бог је обдарио мудрошћу. Као и Шакабен-
ту, уосталом. Отуда и стихови у Стематографији,
коју је илирико-расијански опшчиј зограф Христо-
фор Жефаровић, баш тих дана, у Вијени, у бакру
изрезивао: Оружијем је наша свенародна слобода
утврђења, Крвљу у злато процењена... То је ору-
жије Виткович на себи носио. Морао се млади рас-
цијански официр допасти Царици, која је, како се
онда приповедало, а како се и до данас памти, во-
лела стасите официре, да гледа. „А зашто је овде, у
манастиру, официр сахрањен?”, упита неко. Био је
Виткович велики ктитор Шишатовца, отуда ту и
почива, поред обрстлајтнанта Вука Исаковича, та-
кође ктитора шишатовачког.
Разведравало се. Настависмо са послом. Агре-
гат, каблови, рефлектори уперени у часну трапезу,
крај које је некад чинодејствовао игуман и стихо-
34