Page 79 - NA POLA PUTA

+ + +

‒ Нећу да идем ‒ изусти Алекса.
Пробудио се пре птица и више од сат времена
не може да заспи. Зачу се певање прве птице. Са-
бља са зида, крај кревета, прими кроз прозор об-
рисе јутарње светлости да их обреже својом ош-
трицом.
‒ Преци су њоме дизали буне, а нама служи као
сунчани сат, да свако јутро сече време ‒ сети се
прадединих речи.
Био је витак и стар кад му је поклонио сабљу.
‒ Опало је моје лишће, Алекса ‒ завршио је све-
чану примопредају сабље и загледао се у даљину
Владислав Вељковић.
Алекса је крај њега стајао мирно, као што стоје
људи крај споменика, са сабљом у рукама.

78