Page 147 - POBEDONOSCI

већ је то људина”. Ратна 1941. година покосила је
Луку Јездића, кога су Немци тог лета стрељали у
дворишту крушевачке Гимназије. Здравко у лето
1943. године добија сина. У те дане, он бива
ухапшен као таоц и спроведен на Слободиште у
Крушевцу – где су Немци стрељали више стотина
људи. „Видевши Здравка у строју за смакнуће Крста
Новаковић приђе немачком команданту и скоро
љутито му рече: „Овај човек има сина у колевци.
Дете није честито ни видео, а ви га убијате.” Од та-
да Здравко доби надимак Кандило. „Кад год би га
који од пријатеља упитао: „Како си Здравко?”, он
би овлаж дотакао обод свог шешира и онако „ер-
ски” одговорио: „Добро је, још гори кандило.” Ус-
коро је депортован у Борски рудник где је провео у
ропству на принудном раду више од годину дана.
После окупације настављено је страдање Здравка
Кандила, јер му се власт коју су спроводили „ко-
мунци” – како их је он звао, никако није допадала.
Због оштрог језика многи Кандилови познаници из
редова Комунистичке партије и бивши партизани
саветовали су Здравковог кума Стеву Пантелића,
који је био комуниста, да га мало уразуми. Панта им
је тада одговарао: „Ако зауставите воду Дрину да не
жубори, онда ћете зауставити и мога кума Здравка
Кандила да не каже оно што мисли.” Кандило је ра-
дио у кафани „Париз” у центру града, нешто мало у
„Ослобођењу” и „Европи”, али „Париз је био ње-
гова крв”, како је умео да каже. „Е, у том и таквом
Паризу – поратном елитном хотелу долазили су, го-
стили се и одседали: песници, сликари, књи-
жевници, домаћини из околних села, градска елита,
трговци, али и продавци семенки, чистачи ципела...
Кандило је свакодневно збијао шале, за то време

146