Page 159 - POBEDONOSCI

за бољим и лепшим у човеку, затворише се. Кроз
једно поломљено прозорско окно стаде да ветри сва
заглушујућа тутњава ратне године. Ово окно, у ду-
бини душе, не разби звецкање оружја „силних окло-
пника без мане и страха”, већ један песник, кад је
бацио мреже своје и запевао у овој нашој страдал-
ној генисаретској питомини:
Како је тихо Господе.
Верољуб Вукашиновић, испуњен молитвеним
тиховањем, пробудио је својом тишином све сред-
њовековне исихасте са Мојсињске Свете горе, који
се стадоше молити:
Сачувај и одбрани
Господе ову песму
Чудесно изронише из дубине мога бића: Света
места, Зографи, Јутрење у Каленићу, Љубостињ-
ске липе, Неимаров потпис на Зидању Љубостиње.
Разли се Јесења светлост, усред, Очеве молитве у
пчелињаку, Молитве дародавцу, Молитве за исце-
љење. Исцелише се молитвом и светлошћу, коју још
Боговидац Мојсије позна, на гори Хориву,
( 2.Мој.3,2 ) душе многих. Испуни се песникова мо-
литва:
Нека душе читача
Барем на трен обасја
Пламичак мога плача
Сред страшног многогласја.
Зачу се серафимска мелодија стихире, што по-
диже дух. Песникову молитвену мелодију тишине,
потпомогнуту старим исихастима, усред рата, пре-
кри мирис липа:
Миришу липе госпође
У светлој срми словенској.

158