Page 259 - POBEDONOSCI

−Путопис − помислих пошто затворих књигу
Сретена Динића − право је благо је што је написан.
Прелистах књигу још једном и зауставих се на
деветој страници: „А регрути прикупљени из целе
Србије, као птице селице за далеки пут, загрлили се
по двојица и тројица и певају, као да су пошли на
свадбу:
Ој Србијо мајко мила
Ти ћеш бити царевина
− Али треба још много курбана за царевину, мо-
ји синови − примећује један чича и пробира путање
где нема блата.”
Окретох нову страницу и прочитах: „Ето, тако је
отпочела српска патња од дана када су Србију на-
пали заједно Немачка и Бугарска. Слегла се цела бе-
жанија и војска у Крушевац, Краљево и Чачак ми-
слећи у почетку да се даље неће ићи и да ће саве-
зници стићи у помоћ. Али се убрзо увидело да се
мора даље продужити.”
Затворих књигу и реших да прошетам до Исто-
ријског архива.

Помислих, шта да нема дневника? Није ли Би-
блија најлепши дневник! Аутори, кроз векове, на-
дахнути Духом Светим пишу свету књигу Старог и
Новог завета или савеза (дневника) Бога са човеком.
Срби би морали написати Дневник својих стра-
дања и патњи из кога би читали изабране пери-
копе у дане националних празника.
У почетку беше Реч, писано је.

Испред Архива реших да прочитам писмо које је
Лисијан Милсан написала 18. октобра 1917. године
Душану, сину Сретена Динића, поводом предавања

258