Page 48 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

приликама носио је мундир са безброј
сребрних пуцета, оперва-жен крзном
племените дивљачи. Таквог га је, упарађеног,
као да ће пред генерала петро-варадинске
ланд-милиције, измалао Јоаким Марковић. На
тој се слици не може запазити да је био
напрасит, сабљаш, како су га касније описали.
Биће да је Виткович имао у глави. Патријарх
Арсеније IV Јовановић Шакабента повео га је
у Вијену, када је тамо официјелно ишао, код
Царице, ради потврде српских при-вилегија.
Не би га Шакабента тамо водио због нове
униформе, већ због главе. У Вијени, цар-
ствујушчој, унапређен је Виткович у чин обр-
стлајтнанта. И царицу Марију Терезију Бог је
обдарио мудрошћу. Као и Шакабенту, уоста-
лом. Отуда и стихови у Стематоgграфији,
ко-ју је илирико-расијански опшчиј зограф
Хри-стофор Жефаровић, баш тих дана, у
Вијени, у бакру изрезивао: „Оружијем је наша
свенаро-дна слобода утврђења, Крвљу у злато
проце-њена...” То је оружије Виткович на
себи но-сио. Морао се млади расцијански
официр до-пасти Царици, која је, како се онда
припо-ведало, а како се и до данас памти,
волела ста-сите официре, да гледа.
− А зашто је овде, у манастиру, официр са-
храњен? − упита неко.
− Био је Виткович велики ктитор Шиша-
товца, отуда ту и почива, поред обрст-
лајтнанта Вука Исаковича, такође ктитора
шишатовачког.”

46