Page 47 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

опробаних налепница које, разуме се, немају
никакве везе са основним начелним питањима
везаним за драму фрушкогорских манастира”.

+ + +

„Већ давне, кишовите, фрушкогорске позне
јесени”, сећа се Динко Давидов на почетку
Огрешења а, „са омањом дружином
Телевизије Београд путовао сам од манастира
до мана-стира, задржавајући се у осакаћеним
и обе-шчашћеним, па и у оним потпуно
разру-шеним. Ипак, отишли смо прво у
Крушедол да снимимо изглед и уметничко
богатство манастира који није порушен. Онда
смо преко Гргетега, Велике Ремете и Хопова
стигли у Раковац, па у Бешенево и Кувеждин.
У Ши-шатовцу тада није било никога. Ту сам
својим радозналим сапутницима приповедао о
Секу-ли Витковићу, који, у храму без крова,
лежи покопан испод напукле мраморне плоче,
коју киша спира већ годинама. А облаци и
тога дана никако да се разиђу изнад сивих
брегова. Седели смо шћућурени у зарушеном
торњу, где је било суво... Секула је Виткович
– при-чао сам уз ромињање кише – био родом
Хер-цеговац, а почетком XVIII века прешао је
у Подунавље. Посветио се војничком
занимању. Командант места у Шанцу
Петроварадин-ском, како се Нови Сад називао
пре елибер-тације, 1748. године, била је
угледна и уносна служба. Био је Виткович
стасит и леп, у ху-сарском. У торжественим

45