Page 18 - TOPLE SUZE NA PUTU ZA JERUSALEM

им је организовано купање. Ненад је тада видео
своме брату на леђима поцрнеле флеке – ране од
вашака.
− Нешо, ти си као живи костур − рекао му је
после купања један од ратних другова.
Сутрадан је Ненад Ристић први оболео од
пегавог и трбушног тифуса. Предраг Дража Ристић
и остали Топличани разболели су се следећих дана.
Лечила их је Соња Украјинка, која је била зароб-
љеник као и они. Она је остваривала контакт
између болесне браће који су били раздвојени по
логорским баракама. Савезничка бомбардовања
била су свакодневна. Бомбе су падале на варош, а
18. фебруара 1945. године као колатерална штета
са лица земље нестала је Нешина логорска барака.
Он је после силног удара бомбе у непосредној
близини бараке са својим лежајем летео дванаест
метара у даљ. Од петнаест болесника из бараке
тројица су погинула, а било је и рањених. Чудом
Божијим, Ненаду је само малић прст на руци био
лакше окрзнут. Топличане и све остале логораше
из Граца ослободили су Руси 9. маја 1945. године.
Кад је логор расформиран Ристићи су пошли
кући, а њихов десетар Бранко Станковић, комшија
из Статовца, упутио се у супротном правцу, ка
Бруку. Он је свој животни пут наставио у Америци.
Од Граца до Цеља Топличани су путовали возом, у
сточним фургонима. Овде су морали своје путо-
вање да наставе пешице. Један наоружани бугарски
војник покушао је да опљачка браћу Ристић.
− Милан Топлодолски, директор гимназије у
Софији, наш је чича – прозборио је Ненад.
– Даскал ми беше – одговорио је Бугарин и
пустио их.

20