Page 126 - JESENJE KLUPKO

возом од Москве до Мурманска, а одатле око пет
сати пловидбе бродом до острва, овде тамновали
антикомунисти. Њихова лица наликовала су
пасхинским монасима из Мартирологија оца
Меркурија. Свеци из руских Житија светих, која
сам читао у Чикагу спремајући пријемни испит за
Духовну академију, на златној лађи приближавали
су се Архипелагу. Заробљеници са острва су
запањено гледали у придошле светитеље, који су
пристајали у манастирско пристаниште. Стражари
с петокраком звездом на капама откочише пушке.
Лађа је пристајала. Света лица сада су се могла
распознавати. Свети Серафим Саровски и свети
Јован Кронштатски најпре заблисташе. Песма,
најпре тиха, па све јача, лебдела је приобаљем.
Мириси небеса заструјаше попут ветрића из правца
брода са светитељима и расуше се манастиром.
Логораши са острва, њих више десетина хиљада,
тада запојаше ''Радујсја Невесто неневеснаја'', и
падоше на колена. Стражари попут живог зида
предвајаху, с пушкама на готовс, песму острвљана
од стихира светих. Сентандрејца, најпре, спазих на
броду са свецима. Крај њега са цвећем у рукама
бејаше крагујевачка Гимназијалка отета у
Албанији. Моји добри Херцеговац и Богословац
појаху загрљени са Љубисавом Илићем из пећске
капеле и Крушевљанима из крфског маслињака.
Тада се појавише мајка, отац, ујак, први духовник,
Мери... Сузе су ми спирале лице. Биле су топле.
Остављале су бразде на хладним образима. Лице
ми постаде изборано од силне бујице суза, која
брзо изгради себи корито по образима расушеним
од ветра. На палубу пред свете морепловце ступи
мени непознати владика, кога сам сретао и раније
по Архипелагу мојих снова. Имао је злаћане

128