Page 129 - JESENJE KLUPKO

неки чин, а сада партизан. Једно време, по задатку,
на почетку рата, прихватио се позива краљевске
гериле у нашем крају и радио је за њих. Онда је
почео да тајно сарађује са другом страном у
грађанском рату. Постао је сарадник Расинског
партизанског одреда. Касније је пришао револу-
ционарима и истакавши се у борби са доју-
черашњом браћом заслужио звање команданта
крушевачког подручија. Нисам волео такве људе.
Стидео сам се на њихов ред сећајући се какви су
им били јунаци њихови очеви на Солунском
фронту. Неверство према своме краљу, држао сам
изроди ће се и у друга неверства. Тако је треће
ратне године, једне ноћи, у манастир бануо Сеља.
Био је нерасположен. Тражио је храну да спремимо
за одред. Захтевао је да откључамо цркву.
– Оћу сам да уђем – рече ми, кад отворих
врата, у дрвеном везу, манастирског храма.
Остадох пред црквом. Он упали свећу, па
сиђе низ четири степеника у паперту. У Лазароми
светога Романа био је пола сата. Чекао сам да
изађе из манастира и молио се Исусовом молитвом.
На трен, сетих се чикашке штације. Мноштво
возова и лица ужурбаних путника затитра клупком
памћења. Један мисионар, неке од америчких
религиозних заједница, који је делио афише са
адресом свога молитвеног центра спотаче се и
паде. Река људи стаде га прескакати и газити.
''Станите, где само журите? Људи, све пролази!
Спасавајмо се!'' Тада из цркве изађе Сеља и прену
ме из размишљања. Његово строго лице први пут
ми се не учини таквим. Испратих га до капије, где
га је чекала храна за ратнике. Одједном, он се саже
и пољуби ми руку.

131