Page 135 - JESENJE KLUPKO
P. 135

Био  је  леп  дан  тог  19.  марта  1946.  године.
           Рано пролеће. Снег се белео још само по планини.
           Послушање сам имао да у Крушевцу измолим дрва
           за  манастир.  Откад  су  нам  комунисти  одузели
           имовину и огрев је постао проблем. Живели смо у
           шуми,  на  свом  вековном  поседу,  али  смо  морали
           узимати  сагласност  за  сечу  дрвећа  у  Шумској
           управи.  На  вечерње  сам  свратио  у  Цркву  светог
           Ђорђа. После службе у парохијском дому држан је
           састанак  православне  омладине  и  аудиција  за
           црквени  хор.  Свештеник  Драгомир  Никетић,
           господствен  човек  однегованих  манира  и  покрета
           тела,  водио  је  састанак.  Двојица  младих  веро-
           учитеља,  веронаука  још  није  била  избачена  из
           школа,  помагала  су  му  у  раду.  Обрадовало  ме  је
           дечије лепо појање и познавање црквених песама.
           Једна гимназијалка, подсетила ме је, по опису, на
           ону  Крагујевчанку  коју  отеше  Арнаути  1915.
           године у Албанији,најлепше је певала. Рекоше ми
           да  су  њени  родитељи  певали  у  Руском  хору  при
           Храму  светог Ђорђа, док је он постојао. Сетих се
           усамљеног певача с чикашке штације који је давно
           певао: ''Рећи ћу Богу за своје невоље, када стигнем
           кући''.  Тада  у  црквену  кућу  бану  милиција.  ''Руке
           доле'', викали су. '' Лези, лези доле'', наредили су са
           упереним  пиштољима.  Јаук  замени  појање.  Страх
           настани парохијски дом. Кад се мало примирисмо,
           милиција нас претресе и стаде испитивати. Мене су
           највише  питали  за  покојног  Властимира  Којића,
           богословца,  који  рат  проведе  у  нашем  манастиру.
           Њега су комунисти убили пред крај рата, а ја га уз
           помоћ  манастирских  гостију,  по  наређењу  џелата,
           сахраних на месту погубљења крај сеоског гробља,
           на  путу  за  монашки  видиковац  изнад  Светог
           Романа. Био је то најлепши богословац  у Српској


                                   137
   130   131   132   133   134   135   136   137   138   139   140