Page 173 - KUCANJE

ниса у Баточину, у слободну Србију, у потрази
за мирнијим животом у село Орашје у темни-
ћском срезу. Милан Михаиловић завршио је бо-
гословију у Београду. Своје прве свештеничке
кораке овако је започео: „Може новорукополо-
жениј Јереј Милан Михаиловић и у манастиру
Св. Романа у свјашченодјејствију обучавати се,
но опет ће имати он, почем се тамо обучи, у то-
ме једну недељу дана и у Крушевцу пробавити,
и ако покаже да је у совершавању назива свја-
шченодјејственика усовершенствовао се, ви ћете
га моћи онда на опредјељеније његово одпусти-
ти. Протојереју крушевачком Јосифу Поповићу,
у Београду, 1. Новембра 1848., митрополит Пе-
тар, с.р.” (М. Б., 1848. година, број 661)
Свештеник Петар Јовановић био је капелан
своме оцу јереју Милоју Јовановићу, пароху Цр-
кве Светог архангела Гаврила у Великом Ши-
љеговцу. Поп Милојеву гробну плочу и спо-
меник, са јужне стране Цркве Светог архангела
Гаврила у Великом Шиљеговцу, која је била
прекривена земљом и обрасла травом, открио је
мој отац, окадио је и ишчитао: „Почива раб Бо-
жији поп Милоје Јовановић парок зебички.”
Свештеник Милоје Јовановић, парох зе-
бички, син је Јована Петровића, рођеног брата
архимандрита светороманског Саве Петровића.
Он је рукоположен је у свештенички чин 31.
маја 1836. године и постављен на парохију
здравињско-рибарску, која је бројала 12 села са
105 кућа. Служио је најпре у Цркви Светог ар-
хангела код села Каоника, и становао у општин-
ском дому крај ове цркве. Крушевачки прото-
јереј Милован Протић пише: „У смотренију ђака

171