Page 297 - KUCANJE

октобра 1972. (касније снимана) и трајала годи-
нама, а народ је гледао и волео. За живота ни-
када није добио ниједну награду. Умро је 6. ап-
рила 1995. године.” (Светлана Ненадовић, Дете
је отац човека, V књига, Београд, 2010, стр. 125)
– Кажу да детињство може дуго да траје, да
је човек понекад дете до своје педесете године.
У ствари, до неког преломног тренутка. Тај тре-
нутак у моме животу означила је смрт мога оца
после рата и све последице које су из његове
насилне трагичне смрти произашле по моју по-
родицу. Несрећни политички обрачуни униш-
тили су тада многе животе. Ја сам изгубио оца и
у исто време ону приврженост граду у коме сам
одрастао и у коме сам доживео најлепше дане
детињства. Из Крушевца смо моја мајка, мој
брат и ја протерани са нешто неопходних ства-
ри, у фургону који нас је носио у неизвесност.
Као неко ко загађује град и ко нема право да у
њему борави – рекао је Новак Новак(овић) гос-
тујући у емисији „Детињство”, на Радио Бео-
граду новинарки Светлани Ненадовић, која се
посветила дванаестогодишњем записивању на
магнетофонску траку прича из детињства позна-
тих људи – рад на овом пројекту преточила је у
петокњижје Дете је отац човека.
– Мој деда је са седам година из Санџака
дошао у Крушевац. Побегао је од Турака са ро-
дитељима. Скоро одмах по доласку, у размаку
од недељу дана, помрли су му и отац и мајка и
он је остао потпуно сам, без игде икога у
непознатом месту. Усвојио га је Крста Новако-
вић, свештеник. Стари, заслужни свештеник ко-
га се моја мајка сећала као високог човека са ог-

295