Page 512 - KUCANJE

БРАДА

Отац је носио браду као назиреј, никада је
није шишао. У доба мог одрастања, то се у свес-
ти „социјалистичких самоуправљача” сматрало
као чин отворене подршке четништву. У школи
нас нису учили да су предратни краљеви офици-
ри имали војну стратегију, по којој би, кад дође
тренутак да отаџбина мора да поклекне пред
надмоћнијим окупатором, они имали обавезу да
наставе отпор као герилци − а то се тада звало,
по светлим традицијама пре балканских ратова
и комитских дружина − четници. Нико нам није
рекао од професора историје да су браду носили
само команданти герилских јединица, и то из
дубоке жалости, по обичајном српском праву, за
поробљеном отаџбином. Зато је мој деда као ре-
дов у четницима био избријан. Он је и иначе у
породичној хроници остао упамћен као кицош, а
у Јаловику по надимку Брка.
У Топлим сузама на путу за Јерусалим зато
записах сећање једног свог парохијанина, који је
био дражићевац, па је његов сестрић својом ко-
сом био асоцијација на четнике:
− Шишај, ал’ пази кожу − исцери се мили-
ционар који је везао младића за столицу.
− Рекли су још стари Латини − прихвати спр-
дњу његов колега који му је помагао у послу.

510