Page 510 - KUCANJE

АВА ЈУСТИН

Имао сам десет година кад је умро ава Јус-
тин Поповић. Отац је, те године, на зид наше
дневне собе поставио десетак урамљених фото-
графија Аве. Већина њих била је са сахране. Ава
лежи у ковчегу, као да је заспао. Његово лице,
уоквирено седом брадом, нестварно је румено.
− Шта ће ти то, Војо − били су једногласни
сви који су долазили у нашу кућу.
− Ту ти спавају деца − настављали би.
Отац би се само на то осмехнуо.
Моје детињство је прошло у кући, у којој је
убијен отац Илија Симић, с фотографијама Све-
тог аве Јустина.
Са зида моје библиотеке, радионице за пи-
сање, гледају ме док ово пишем, са фотографије
начињене крај гроба аве Јустина Поповића, на
Благовести 1980. године, била је годишњица од
упокојења, свештеномонаси: Атанасије (Јевтић),
Артемије (Радосављевић) и мој отац.
Тројица назиреја су млади. Отац има три-
десет и седам година. Десно од њега стоји отац
Атанасије – витког је стаса, а висином нешто
нижи од мог оца. У средини стоји најстарији од
њих тројице свештенослужитеља отац Артемије,
који својом висином достиже рамена своје са-
браће са фотографије. Пред њима је гробно ме-
сто архимандрита Јустина Поповића, како пише

508