Page 123 - NA POLA PUTA

Тамо, високо изнад Мојсиње, у облацима, сад
станују два човека које сам волео да слушам као
студент. Био сам пунолетан кад их упознах. Ми-
слим да су били исписници, рођени су пред Велики
рат.

Нама студентима са старог Богословског факул-
тета први комшија био је патријарх Павле. Живео
је у згради Патријаршије, прекопута нас, где некад
слушасмо промоцију књиге о једној нашој Светој
Гори, због које нас упозна ДБ. Сретали смо га на
пола пута до Саборне цркве. Умео је да дође у на-
шу скромну мензу на факултету (кажу, некада хо-
телу „Дубровник”) на студентску вечеру. Благосло-
вио би трпезу, мало јео, и разговарао са нама. Се-
ћам се, једном устаде од стола један наш колега,
који није био у богословији, већ је завршио неку
државну средњу школу па дошао код нас. Он се по-
жали да је више очекивао од нас: мир, тишину, мо-
литву... Изгрди нас човек пред патријархом! Ми
погнули главе и ћутимо. Патријарх му, одмах, од-
говори својим тихим гласом: „Брате Милане, и пра-
ведни Ноје био је сам”. У својим сећањима патри-
јарх Павле је као прекретницу у души српског на-
рода видео послератно доба. Био је то раскид са
старим и изградња нових вредности нашег човека.
Одлазак у варош се подразумевао, јер су Срби пре
тога доба двотрећински живели у селу.

122