Page 85 - NA POLA PUTA

+ + +

Прадеда није говорио о своме страдању. Алекса
је то чуо од других, кад је Владислав Вељковић већ
био мртав.
‒ Помази га слободно. Твој је ‒ изговорио је
прадеда, кад му је предавао најлепши поклон у
животу. Ждребе је гледало у Алексу као да се зна-
ју.
‒ Опало је моје лишће, Алекса ‒ наставио је
Владислав Вељковић, а онда је исукао сабљу из ко-
рица да је преда најстаријем праунуку.
На сеоско гробље испраћен је седам дана
касније. Било је михољско лето. Злаћано лишће с
јасена, крај гробног места, треперило је на ветру
као застава угасле јесени док су Владислава пола-
гали у раку.
‒ Имао си великог прадеду, Алекса ‒ рекао му
је непознат човек у официрској униформи.
84