Page 116 - POBEDONOSCI

педесет година. То морате сами.” Коме не одговара
откривање свих злочина комунистичког терора?
Није ли то сазнање за велики свет, да српски народ
не би никада трпео комунизам да није било
издајства савезника. Они који су, по „ослобођењу”,
убијали за потребе власти, никада нису нигде одго-
варали. Напротив, добили су комунистичке приви-
легије. Један од крушевачких егзекутора уклесао је,
себи за живота, на свом надгробном споменику, ис-
под имена: директор-саветник. Он је годинама ше-
тао кроз град, са „ореолом” човека спремног на све.
И док је он био жив, живео је и страх од злочинца, а
од најбоље српске деце регрутовани су комунисти-
чки јаничари. Када је дошао нови рат, ове елитне је-
динице биле су спремне да приме старе савете „ко-
месара” попут Симе Дубајића и Добрице Ћосића.
Командним кадровима, широм комунистичке Југо-
славије, било је презентирано мишљење негдашњих
бораца, СУБНОР-оваца и Титових официра из Саве-
за комуниста покрета за Југославију: „Ако нас је
свет пустио једном, после Другог светског рата, и
међународно нас признао дајући нам независност,
имаћемо протекцију и овог пута”. Међутим, свет
има друге планове са њима.
У Москви, тридесетих година прошлог века, за-
седала је Коминтерна и закључила да у Југославију
не може ући док не сломи кичму српском народу и
цркви. Било је то време када је комунистичка Совје-
тија желела, као сила, да освоји цео свет. Наша зе-
мља је одбила да призна такву државу и указала је
добродошлицу антикомунистичкој руској емигра-
цији и њеној цркви. Срби су, као већински и држа-
вотворни народ, тада били антикомунисти. Крајем
двадесетог века, заседала је друга сила оличена у

115