Page 136 - POBEDONOSCI

Имао је десет година кад је почео рат. Једанаест
кад му умре мајка, Милица, из чувене алексиначке
куће Димитријевића која је изнедрила првог декана
Богословског факултета Српске православне цркве у
Београду, проту Стеву Димитријевића. По завршет-
ку рата Зоне – како су сви Добросава звали − и ње-
гова браћа, остају две године и без оца. Комунисти
су Божидару Миливојевићу, првом увознику „Фор-
да” у овом делу света, једном од најпознатијих кру-
шевачких трговаца, власнику више локала у центру
града све одузели од имовине, а њега затворили у
Забелу. У већи део његове куће уселили су непо-
знате људе да ту живе. Добросав је прошлог Божића
први пут посетио оца. Није га нашао у пожарева-
чком затвору, већ на Кучајским планинама. Смрзао
се и он и оно мало хране што је понео затворенику
док је изашао на Црни Врх. Оца није препознао.
– Да не беше твога родитеља нико од нас не би
преживео – рекоше му заробљеници – он нас научи
да се на минус двадесет и пет по лицу намажемо
ималином.
– Не плачи – наредио му је отац кад су се за-
грлили – Миливојевићи не плачу.
Мирис црног ималина са расплакалих образа и
нека језа прострујала је чулима четрнаестогоди-
шњака.
– Сине, знаш како сам те износио на терасу наше
куће кад најјаче грми да чујеш удар звука налик
рици топова са Солунског фронта.
Божидар Миливојевић био је носилац Обилићеве
медаље за храброст и Албанске споменице. Из Дуча-
ловића је отишао у војску пред Балканске ратове. Са
малим прекидом, пред Први светски рат, војничку
униформу је носио осам година. Добровољно се ја-

135