Page 133 - POBEDONOSCI

непрестано пратила од последњег падалишта, савла-
даше их на овом месту.
– Нисмо фукара, браћо, не плачимо – усправио се
тад Миливоје Јовановић пред својом чељади.
– Овде остајемо, нећемо више бежати – подржао
га је неко од браће и запевао тропар крсној слави,
Светом архиђакону Стефану.
Песму су, ту јесењу кишну ноћ, бришући сузе,
прихватили сви Јовановићи и остали у Дучалови-
ћима. У спомен на тај догађај овде следећег пролећа
подигоше своје винограде.
Од Миливоја насташе Миливојевићи.
Пре него што се врати у манастир Сретење отац
Јустин застаде на једном од сеоских гробаља, крај
засеочког пута Овчар Бања – Дљин – Лучани, у по-
ткриљу Врлаје, које овде старином зову „Пауновића
гробље” и прочита запис на споменику Јелке, супру-
ге Милана Јовановића: „Поживи 60 Г: А умрла 14
јула 1824. Г”. Прекрсти се, па начини десетак кора-
ка кроз дивљу траву са задигнутом мантијом, између
гробова и застаде пред повећим надгробним споме-
ником са епитафом: „У овом гробу почива тело Ми-
ливоја Ш. Јовановића родом из Старе Србије село
Сугубине. И пребего је од турског насиља са 9 си-
нова, три ћерке и 9 брата. Са Мирком и Милованом
чим је Карађорђе подиго устанак он је се придру-
жијо с њим до Милоша и ратовање продужијо са
Милошем. За војничке врлине одликован је Таков-
ским крстом под владом Књаза Михаила Обрено-
вића. Поживио 80 год. А умро 1870. год. Овај спо-
меник подигоше му унук Вилиман, сна Лепосава,
праунука Зорка, зет Радојко и беле челе Миломир
Славољуб и Светомир”.

132