Page 114 - Iz istorije Crkve svetog Arhangela u Velikom Šiljegovcu

туговање за отаџбином. Исповедао сам их,
причешћивао и примао њихове поруке за родитеље
или отаџбину. Патила је душа моја, јер сам све
болове њихове примао и носио у себи. Једино што,
увек, имађах у изобиљу беше снага да се топло
молим Богу, да децу Његову која пате и у Њега
верују обдари снагом да претрпе све муке до краја.
Један од моје несрећне браће, који ми
највише бола зададе беше мали Миливоје.
Приближавали су му се последњи дани живота.
Тек, што сам био напустио бараку у којој је он
боловао, приђе ми један аустријски војник и рече:
− Господине свештениче, један мали
болесник у бараци број пет жели да вас види.
− У ком је одељењу? − запитах га.
− У соби број два.
Пошао сам. Туга ми стеже грло. Недостајало
ми је ваздуха. Пред бараком сам стао, да спречим
сузе, које су ми почеле влажити очи. Уђох у ''собу
смрти'' − како су болесници називали одељење број
два своје бараке. Било је у њој четири тешка
болесника..
− Ко ме тражи, драги моји? − упитах борећи
се да не заплачем!
− Ја, господине − једва чујно одговори
Миливоје.
Приђох и помиловах му главу. Бацих поглед
више његове главе, да бих видео дијагнозу. На
хартији су се раширила три слова, као авет, t.b.c.
Температура 39.9
− Шта желиш Миливоје?
− Хоћу нешто да ти наручим, јер осећам да
ћу најдаље за један сат умрети − одговори ми он.

116