Page 115 - Iz istorije Crkve svetog Arhangela u Velikom Šiljegovcu

− Миливоје, да ли знаш колико ме
оневесељаваш када говориш о смрти? Зар смеш
мислити на смрт, када знаш да имаш да порастеш и
да мучитеље твоје казниш?
− О, господине, када не бих знао да те моја
туга не боли, ја те не бих ни звао. Али молим те
саслушај ме, јер ми се ближи крај живота.
− Па, реци ми шта хоћеш?
− Ја желим, да умрем као српски војник.
− Видиш, да сам ја у праву када ти кажем да
сада нећеш умрети, већ, да ћеш оздравити, порасти
и у борби умрети као војник.
− Хвала ти што ме тешиш, али ја осећам да
ћу брзо умрети, па те молим, да чујеш како то
мислим да умрем као српски војник.
− Хајде, реци ми.
− Када умрем, да ми се на главу стави наша
војничка шајкача.
− Добро, ја ћу ти набавити српску војничку
шајкачу, али не да у њој умреш, већ, да је носиш
када оздравиш.
Опет ми се захвали мали Миливоје и рече:
− Ја нисам завршио све. Знаш, господине,
када овде неко умре онда му болничари узму све
ствари, па те молим, да пазиш да и моју шајкачу не
узме когод. Ја бих желео да будем сахрањен као
српски војник у шајкачи.
− Зашто то желиш?
− Е, мој господине, ти знаш да ће Бог једног
дана да погледа у мој гроб, па када ме види оваквог
малог, он неће оставити а да не казни ове наше
непријатеље, који су ме одвојили од моје мајке.
Наступи мала пауза...
Миливоје прибра последњу снагу и заврши:

117