Пред нама је трокњижје, прва крушевачка књижевна трилогија новела и приповедаака, аутора Драгића Илића, афирмисаног крушевачког и српског ствараоца, романописца, приповедача, песника, хроничара крушевачког поднебља. Поставља се питање шта је заправо трилогија? – То су три књижевна дела која заједно чине једну тематску целину, темом повезаних. Чине је књиге: Милисав из Јошје (посебно објављено 2022. године), Опушак на шлиперу, Земља са надимком (1, 2). Један је од најоригиналнијих књижевних пројеката и представља тријумф приповедачког умећа нашег аутора. Ово остварење је сјајан пример како се кроз одбацивање традиционалних приповедних правила и ослањањем на готово искључиво дијалошку форму може исказати сложена приповест о људској природи, приказујући ликове и заплете у одређеном историјском периоду. Бавећи се судбином стварних историјских личности Драгићева трилогија тематски је и стилски разуђена, замишљена као сложено приповедно ткање у коме су одабрани моменти из књижевног опуса. Формата је А/5, број страна 510. Потресна је то прича о најсложенијим периодима српске и крушевачке историје, уметничко плетење у богату мрежу историјских, политичких и културних илузија. Истиче познате људе, али и онје из сенке, мале а великог срца, који жртвују себе ради истине и отаџбине.

                Драгићева трилогија представља тријумф приповедног умећа аутора који више од две деценије поставља нове стандарде у савременој српској књижевности. Ова трилогија пример је како се кроз одбацивања традиционалних приповедачких правила на дијалошку форму може исказати сложена приповест о људској природи. Ради се о модерном књижевном приступу, брисању граница између књижевних родова и врста.

 *

           Милисав  из Јошје. – Све почиње казивањима о малом крушевачком селу Јошје, где бројни казивачи говоре своје судбине. Плови брод Драгића Илића времепловом од Видовдана 2021. године до Стива, узбурканим океаном времена што зове се Србија, из мирних времена детињства у бурне усталасале душе. Милисав из Јошје, животопис је Милисава Петровића Манипуланта из Јошја. Животопис је то породице из времена другова, активиста и политичких акција послератних година, са којом се бори српска традиција и тихи сељачки отпор, чији је носилац деда Тиодор.

              У књизи је преплитање села и града, нових индустријских радника и паора, српске прошлости, историја од турских времена до Народоноослободилачке борбе, изградње и обнове земље, о-рук акција, политиканства. Уз главног јунака, носећег актера Милисава је деда Тиодор, жива српска историја, разум људски. Милисав је уз помоћ свог деде бранилац вере од атеиста, живе српске историје.

            Аутор је у књизи кормилар, хроничар догађаја и тумач времена. Ту читава галерија ликова – Југослав утикач из Горњу малу, Радојка, Павле Чугаљ, Богомир, Филип (...).

            Структура новеле је модерна, са непрестаним преплитања догађаја и јунака. Писана топло, у дивном језичком амбијенту који нам аутор нуди. У староштокавском говору Илићеве јунаке сусрећемо са једним бројем речи старијег облика (падежи, глаголска времена и сл.). У контексту садржај је јасан, а мањи број речи је сасвим препознатљив, неке су са занимљивим значењем, а слика су простора у којима се радња догађа, што књигу чини интересантном савременом читаоцу. 

2.

               Опушак на шлиперу. – Навиру сећања на стара времена. Железница Сталаћ-Крушевац. Аутор путује својим уметничким возом, времепловом сећања на Варваринску битку и Јована Курсулу. Извиру сећања на турска времена. Казивања су ту о бројним истакнутим појединцима Крушевца, Варварина, Врњачке бање. Преплитање људи и догађаја. Сведочење о Ратном дневнику Драгољуба Јоксимовића из Бачине. Ту минула времена и догађаји са ових простора. Корачају српски родољуби, извиру сећања на српске хероје: Војводу Пријезду,  Браћу Симић, старешине Крушевца, о Душану Радићу и његовој животној сапутници Андријен, Дунди, Сретену Динићу, Стојану Протићу, онима које је послератна власт уништила. Речи уважавања и захвалности за све што су учинили за српски род. Бројна послератна пострадања. Сви они путују возом на релацији Сталаћ–Крушевац. Ту и сећање на најновије време СПС и учињена, а брзо заборављена злодела осионих моћника, али и других појединаца.

3.

        Земља са надимком. – 1 (44 приче), Земља са надимком 2 (40 прича).. Титоисти, доба комунистичког ропства, сурогат живот у СФРЈ, соцреализам. Бисерне приче из живота. Наизгдед мале теме, а велике (Мелезар, Липа, Трапа...). Бројне теме из живота, бројни догађаји из детињства, сећања и казивања: Ту изванредне приче Зеба, при крају књиге  о Милици Костић, херојини савременог доба, што са "Куле" се баци у понор, да сачува своју част и поштење других.

*

       Илић изванредно познаје психологију својих јунака – сељака, обичних људи, полуписмених, али природно бистрих попут мојсињских поточића, који се сливају у Јужну Мораву. Његови ликови су из рурарне средине. Језик којим говоре јунаци трилогије је дијалекатски, призренско-тимочки, са повременим приливима елемената стандардног говора. Народни је то традиционални језик датог краја на линији раздвајања косовско-ресавског и призренско-тимочког говорног подручја надомак Шумадије. У складу је са традиционалним животом мештана који су актери догађања. Дијалекатским говором постиже се мекоћа језика, његова мелодичност зачињена стихом.

       Говор Милосава, фабричког радника у граду, са примесама је савременог језика. У говору јунака књиге је пуно врцавих епизода, као што је домишљат и оштроуман свет. Све је то срасло с простором где бораве Илићеви јунаци, обични људи српског рода.

       Локални елемент је колоритан, срастао са јунацима и пределом којим се крећу. На малом простору читаво језичко шаренило, језички у оквиру научних стандарда, спектар индивидуалних језичких обојености. Све то доприноси индивидуализацији и карактеризацији Илићевих ликова.

       Ради се о једном специфичном језику. Казује се са мало речи, али пуних значења и често кратким реченицама. Доста је архаизама, у савременом језичком смислу. Има елемената немуштог језика, када казивачи застану, узнемире се, заћуте.

        Некада живи српски језик, сада архаични, је са доста локализама, али једина сигурност наших јунака, оно чега се човек најтеже одриче. Речи су ту пуне значењем, лепезасте, са метајезичким одликама, али јасне, пркосне, у складу са задатом темом. Насупрот књижевних дела савременог српског језика овде је право старо благо, испуњеност и ширина значења речи Илићевих јунака. Зато је последњих година претходног и овог века све више књига писаних на дијалекту и веома читаних.

     Привидна пишчева искиданост стила у ова причања уноси живост, исказује некакву сталну унутрашњу нервозу казивача, драматичност стања у коме се они налазе, везују наш интерес за њих. Захваљујући језику и стилу казивања која износе јунаци Трилогије постају интересантна за драмска казивања и стављање садржаја на позорницу.

       Реченица Драгића Илића је често кратка, наизглед једноставна, елиптична, нарочито у дијалозима. Језик прича је у самим јунацима, писцу, нама самима. Стално покушавамо да пронађемо неисказане или  ненаписане речи, да испричамо празнине, обогатимо уметничку стварност. Језик је овде у функцији веродостојности приче. Зато је то посебна вредност Илићевог схватања овог дела и уметности уопште, о затворености речи и богатству мисли. Као што сами јунаци и њихов посматрач-аутор морају често да застају и копају по себи и око себе, тако морамо и ми читаоци, ако желимо да дoкучимо доживљено, да схватимо наизглед архаично.

        Другачијом, дугом реченицом и лексиком дато стање се не би увек могло верно представити. Илићева реч и реченица само верно прате своје јунаке. Тако дат језик чини да представљени ликови остану живи и индивидуализовани, представљају богат портрет. Само тако они остају природни, јер им уметник омогућиава да говоре својим матерњим језиком, постају аутентични, дубоко срасли с језиком и он с њима. Стављајући у уста јунака  језик средине у којој су рођени јунаци романа, расли и живе, писац остварује складну целину ове уметничке творевине, у којој су се готово потпуно поклопили тзв. форма и тзв. садржај.           

       Илићева књига је и историја српског језика, изузетно вредна лексичка грађа која се нуди истраживачима да сагледају изворни народни језик и ослобађају се хладних туђица и београдизације савременог српског језика.

                                                                                                                 Слободан Симоновић