Причом и причањем раскриљујући двери „Мојсињске Свете Горе по трагу рушевина старих манастира” јунаци ове, колико необичне толико драгоцене књиге богослова Драгића Илића, данашњем читаоцу наново открива скоро заборављени географски и духовни простор једне од „Капија Србије”.
Са уверењем, које се на завршетку књиге исказује у поенти, да је живот „у ствари, меандричан”, ово књижевно хододарје, у занимљивим и сликовитим приповестима, оживљава призоре историјске и верске националне прошлости. А ти „призори” су наративно функционално појачани митским сликама и сугестивним поређењима са делима класичне старине.
Подстакнуто исихастичким молитвеним тиховањем, композиционо уједначено и значењски поливалентно, евокативно приповедање у МОЈСИЊСКИМ МЕАНДРИМА Драгића Илића садржи и оно неименљиво, а делотворно од патине и дражи древног, првобитног. Оно што се у животу препознаје и осећа и као драгоцење, са духовном радошћу, смерно приноси „на пролазни дар ради Непролазног”.