Page 106 - JESENJE KLUPKO

владавином санкилота. ''Велики духови се
препознају у највећим невољама'', рекао би
Сентандрејац. Зато сам, после рата, одлучио да се
настаним у Миљковом манастиру. У њему су тада
живели руски монаси избегли из своје земље због
Октобарске револуције. Њихов духовни ауторитет
осећао сам сваког богослужења у лепом манастиру
Миљкову, из доба деспота Стефана Лазаревића.
''Србија Лазаревића има прелепу душу'', говорио је
владика Доситеј, а ја сам пред собом имао, тих
послератних година, такву Свету Србију, са својим
моштима, иконама, фрескама, манастирима и
црквиштима, поштовану свакога дана на руски
монашки начин, по молитвеном правилу које веко-
вима плени једну велику земљу.
Монаси са којима сам живео били су, пре
револуције, житељи великог пасхинског братства.
Особеност њиховог живота било је отшелништво.
Усамљенички живот по шумама, или како су их
звали по угледу на рано египатско монаштво,
пустињама и пешчарама одликовао је ове монахе.
Тако су они далеко од света сачекали и прогон
цркве у Совјетији. Бог је хтео да они постану
својим одсуством из света, како су ови монаси
звали села и градове, најприсутнији у духовном
животу Русије. Власт их је стала прогонити. Били
су оптужени да не служе војску, не плаћају порез
држави, шире примитивне идеје у нерелегиозном
друштвеном уређењу, моле се Богу иако је он
званично укинут. Хапсили су их по њиховим
скромним колибицама од прућа покривених
сламом, пећиницама налик кападокијским испос-
ницама раних хришћана, брвнарама са крстом на
крову и издељаним прозорчићем на источној
страни богомоље, које су њени житељи називали,

108