Page 107 - JESENJE KLUPKO

Нојевим баркама. Затварани су по хладним
казаматима и чекали најтеже казне. Отац
Меркурије, пустињак из Новоатонског Симоно-
кананитског манастира на Кавказу, тих година, био
је најчитанији писац у нашем манастиру. Он је
писао Мартирологиј, слично ранохришћанским
писцима, о мученицима који су стекли венце славе
у доба љутих богоборачких бољшевичких гоњења.
Сећам се повести о страдању оца Партенија из
пасхинског братства, коме смо се ми молили, сваке
суботе после Бденија, уз читање њему посвећеног
Акатиста. Он је утамничен са групом пасхинских
монаха у један од комунистичких затвора. Његов
најбољи ученик, млади монах из Москве, једну ноћ
изведен је из ћелије. Стражари су га спровели
дугачким ходником у собу смрти, смештену у
подземљу казамата. Било је то невелико, четво-
роугаоно, подземно складиште са набацаним
насумице на једну гомилу стрељаним монасима.
Дрвени под у подземљу био је заливен згуснутом
крвљу која се цедила са подрасника ошишаних и
обријаних монаха крвавих лица. После десет
минута у собу смрти ушао је начелник тамнице,
лекар и егзе-кутор у пратњи стражара. ,,Приђи
зиду'', наредио је начелник показавши руком ка
мртвацима. Нес-рећни монах је послушао.
Уследило је читање пресуде која је стигла из
Москве: ''због свога антидруштвеног живљења,
групним удаљавањем у безљудну пустињу звану
Пасха, без дозволе извршних органа власти,
уклонивши се од грађанских дужности социјално-
корисног рада, та група многе године је избегавала
уплату постојећих дажбина при неконтролисаном
земљо-поседништву. Она притом није доносила
никакву корист држави... законопреступници су се

109