Page 110 - JESENJE KLUPKO

зато су увек имали пуно пажње и хришћанске
узајамности према мени. Заволео сам ово свето
место. Чудио сам се свом првом духовнику како је,
пре толико година, добро познавао моје жеље и
место које ми припада под капом небеском. Да
останем у овом манастиру одлучих се 1930. године.
Почетком марта месеца, те године, дођох у
Манастир свети Роман на Мисионарски течај
покајника-богомољаца, који је две недеље водио,
мој духовник, владика охридски Николај.
Ускршњи пост био је леп повод да се четрдесетак
ученика из народа окупи овде да слуша реч великог
мисионара. У два сата ноћу, 7. марта, пешице по
снегу и студени, од ђунишке железничке штације
до манастира, у пратњи једног монаха који је
пошао са њим из Охрида, стигао је владика
Николај. Сутрадан, после богослужења, почела су
његова предавања. Имао сам прилику да боље
упознам свог духовника због кога сам напустио
Чикаго 1915. године. Скромнијег човека у јелу и
пићу, до тада, нисам видео. Црни, суви хлеб,
паприка, лук и чај била је храна његова из дана у
дан. Последњи је легао, а први устајао у манастиру.
Више часова дневно проводио је у цркви на
служби. Предавања и духовни разговори заузимали
су његово остало време. Ручавао је у народној
трпезарији из једне зделе, дрвеном кашиком, са
својим ученицима. Увек се обраћао унутрашњости,
а не спољашњости човековој. Када бих му
приступио да га нешто питам, увек, би ме сусрео
погледом, који је само он имао, и речју: ''Реци
душо''. Четрдесет ученика, углавном земљоделаца,
бивших Солунаца, сабраних из разних српских
крајева дисало је, тих дана у Манастиру светом
Роману, духом средњевековних исихаста који, ту, у

112