Page 47 - JESENJE KLUPKO

људима. Нова ера донела је човечанству особени
начин опхођења . Питања су постала пословична,
речи суве, а приче су угашене. У нашем дворишту
није било мачића. Глорификација државе, започета
у доба Реформације и европског иконоборства, када
су порушене ајонске светиње, се захуктавала.
Духовне оазе, као што је била наша у Чикагу,
постајале су острвца идеалиста у мору праг-
матичара. Вера у загробни живот била је угашена.
Механицистичка стаза новог света утабана је
презиром према свему старом, па и према души.
Узајамност савременика гасила се услед губитка
свести о библијском заједничком претку свих људи.
У старом крају породичне задруге су замењене
инокосним породицама. Човек је постајао све усам-
љенији.
Волео сам да дочекам духовника у својој
кући. Ујаково место за седење, фотеља високог
узглавља крај мајкиног кревета, било је тада попу-
њено на најбољи начин. Отац Павле ми је тако,
једном, седећи у ујаковој фотељи, рекао да на-
пушта Чикаго и сели се у Њујорк. Те, ноћи уснио
сам острво, које сам раније сањао. Овог пута имало
је другачију вегетацију, налик острвцу мога
духовника са Обедске баре. Мајци, оцу, ујаку и
митрополиту Фирмилијану, који се појавише у сну,
рекох:
– Оде и отац Павле из нашег дворишта.
– Не бој се, мили, чекамо те – рече мајка.

49