Page 49 - JESENJE KLUPKO

– Разговарали су три сата, рекла ми је
госпођа Јелена – поверио ми је чикашки Србин, са
којим сам се дружио. Он је радио у штампарији.
Познавали смо се још из доба када је архимандрит
Севастијан Дабовић уређивао ''Гласник српско-
православне мисије у Америци''. И он је с
нестрпљењем чекао долазак највећег мисионара
кога смо тада имали. Госпођа Јелена била је у
великој жалости, четворо чланова њене породице у
Мачви погинуло је, а осморо умрло од тифуса.
Били су то тешки дани за Србију.
До нас су долазиле речи мисионара кога смо
чекали. Пратили смо их у штампи и сејали у
разговорима, после службе у чикашкој богомољи.
Крајем јула у Њујорку, на збору наших
исељеника, отац Николај је говорио:
– Кад вас упитају Американци јесте ли ви
Срби, Хрвати и Словенци један народ, немојте рећи
да јесте. Кажите им кад разговарамо да морамо
узети тумача. Обичаји су нам сасвим различити.
Срби верују у Буду, а Хрвати у Мухамеда. Немојте
им рећи да смо једно. Јер ако им кажете да
говоримо истим језиком, запитаће вас: Па зашто
нисте заједно? Исмејаће вас, наругаће вам се.
Кријте своју срамоту и реците им да се не
познајемо.
То лето, растајао сам се од Чикага, штације,
возова, свог молитвеног места где је некада била
црква-брвнара, нашег дворишта, куће са креветима
преминулих укућана, ујакове фотеље, веранде коју
сам фарбао два пута годишње као и моје комшије,
видео Мери са децом на служби у нашој богомољи,
сваке ноћи сањао острво из Егејског мора са
духовном академијом, Халку, обилазио гроб својих
родитеља, и чекао оца Николаја.

51