Page 44 - JESENJE KLUPKO

– Мој син не сме се однародити, нити га
могу гледати да не буде на услузи Српству –
говорио би мој духовник. – Волим да у Србији
умрем као прост народни учитељ, него ли да
останем овде као богати универзитетски професор.
Духовник се редовно дописивао са
митрополитом Краљевине Србије Димитријем,
касније, првим патријархом обновљене Српске
патријаршије.
Америку је доживљавао као земљу
неслободе, иако се о њој, овде, највише говорило.
– Магарцу крма, батина и терет, а робу хлеб,
стега и рад , писано је у Књизи Сираховој – говорио
је отац Павле, осуђујући начин живота у новом
свету.
Најлепша су била његова сећања на родни
Обреж. Знао је сатима да приповеда о Срему.
Купиново, Обедска Бара, са деспотским градом и
Црквом светог Луке чинили су важна места у
његовим сећањима из детињства. Његови први
страхови настали у деспотској цркви када га је
мајка донела тешко болесног да проси од светог
Лекара оздрављење, крај надгробног споменика
једне декуријонске породице из Басијане, били су
му инспирација за научно истраживање дечјег
памћења.
Њему сам могао да говорим о мајци, оцу,
ујаку, Мери, старом духовнику митрополиту
скопском Фирмилијану, Бургоњу, првој српској
цркви у Џексону, господину Џејсону, Ајони,
штацији, одлуци да се вратим у Србију. Он ме је
слушао, прекидајући питањима одмотавање клупка
мога сећања:
– Колико си година имао када ти је умрла
мајка? Чуваш ли кревет твоје мајке и ујака?

46