Page 55 - JESENJE KLUPKO

Нисам могао да гледам пресахла од плача
дечија лица. А ни калуђере, не вичне послу чувања
деце, како смирено слушају савете васпитача.
Изашао сам на брдашце изнад манастира одакле се
види река Јужна Морава како меандрира, огрнута
зеленилом шума, кроз равницу. Из даљине сам
зачуо писак локомотиве са ђунишке штације.
Клекнуо сам на молитву светом Роману. После
краћег времена зачуо сам шуштање лишћа, неко ми
се приближавао шумском стазом. Био је то прота
Стеван Веселиновић, рођени брат Јанка Весе-
линовића, писца кога сам највише волео да читам,
ректор београдске богословије. И он је одступао са
војском ка Нишу. Нисам знао ко је овај свештеник,
узео сам од њега благослов и заћутао гледајући у
реку. Он ме је упитао одакле сам , па када је чуо да
сам из Чикага, преко Беча и Београда стигао довде
да бих као добровољац, на позив оца Николаја,
бранио Србију, прекрстио се и рекао:
– Србија је велика док су јој деца верна!
Тада сам први пут чуо за Мојсињску свету
Гору. Ректор је надахнуто говорио о бројним манас-
тириштима које су у овом делу света расејали, у
старо доба, монаси синаити. Веровао је да ће његов
исписник прота Стева Димитријевић, ректор приз-
ренске богословије, који је рођен у Алексинцу,
написати о своме крају малу црквену историју.
Дивио се раду архимандрита Саве Петровића,
игумана Манастира светога Романа, којег је због
заслуга у ослобођењу Крушевца од Турака, на
Ваведење 1832. године, и обнови манастира и
цркава крушевачког краја, старе српске престонице,
сматрао мојсињским протом Матијом Ненадовићем.
Нисам издржао да га не питам:
– Зашто, оче, оволико страдамо?

57