Page 53 - JESENJE KLUPKO

– Јеси ли нашао други посао? – упитао је, кад
ме је испраћао из своје канцеларије.
Прећутао сам свој одлазак у рат. После
пораза који сам му приредио за шаховском таблом
нисам желео да га бринем. Те ноћи нисам могао да
заспим. Било ми је потребно време да се научим да
дању радим, а ноћу спавам. Кућу сам одлучио да
станарима не издајем. Помислио сам како би било
лепо да сада имам ујака, чувао би кућу и не би
скитао по свету. Други крај света кога сам оставио
као дете, моје Ново небо и Нова земља, како сам га
звао, био ми је све ближи. То сам поверио свом
духовнику. Он ме је подсетио на библијски пут за
Емаус, где се Христос јавио двојици ученика после
Васкрсења, а они су ноћу похитали да јаве ту
радосну вест у Јерусалим апостолима: ''Пут је на
неким местима био опасан, али су се они пењали
низ стрме падине и спуштали низ глатка стења''.
Разумео сам духовникову поуку, тек, када сам те
зиме са српском војском пешачио преко Албаније.
На позив оца Николаја 24. августа био је
велики скуп у Чикагу свих свештеника из старог
краја који су живели у Америци. Помагао сам у
организовању путовања учесника овог збора. Мој
добри директор штације, када сам се појавио код
њега са молбом да железница помогне свештенике-
путнике који долазе на чикашки сабор, мислио је да
сам се запослио у некој цркви. Вртео је главом,
обећао да помогне, ако одиграмо још једну партију
шаха, и рекао:
– Знао сам да радиш за неку цркву.

55