Page 61 - JESENJE KLUPKO

бежанија: народ и војска. Швабе су ушле у град
уочи Митровдана. У прва три месеца окупације о
рањеницима су бринуле ове племените жене,
слушајући њихове гласине: те, Енглези су стигли до
Скопља, Италијани до Пожеге, а Руси су прешли
Карпате. Нико од рањеника није могао да поверује,
гледајући заробљенике спровођене кроз Крушевац
на путу за мађарске логоре, једног дана било их је
три хиљаде, да не постоји неки тајни план за јачање
савезничких фронтова због кога су, баш, они
положили своју жртву.
– Срби умеју да ћаскају – рече докторка
Корбет, управница Хируршког одељења – боље од
докторке Холвеј.
Звекет лимених чинија и кашика помешан са
погледима рањеника, док су вечерали пасуљ, те
ноћи ми није давао сан. Усних, на трен, своја острва
без њихових житеља, па се пренух и пробудих.
Сетих се госпође Хаверфилд, племените жене одне-
гованих покрета тела и лепих манира, која је лутала
по селима око Крушевца и куповала новцем
Шкотског фонда млеко, јаја, сир, кромпир... Била је
спремна да се ценка са сељацима, трпи блато, улази
у најзабитије плетаре покривене сламом. Мене је
подсетила на Мери. Обећала ми је да ће бринути о
светороманским сирочићима. Знала је Џејсонове из
Џексона. Када сам њих поменуо, помислила је да
сам шахиста:
– Овде са вама играју шах, да сте остали у
Чикагу били би сте играч, овако сте постали само
фигура. Крвава је ова ратна шаховска табла, добри
Американче – рекла ми је.

Недостајали су ми, први пут, те ноћи, возови
са чикашке штације.

63