Page 63 - JESENJE KLUPKO

Напуштали смо Крушевац. Кренули смо пут
Косова. Само што смо пошли, застали смо читав
сат. Неко је код Степоша закрчио пут. Стојимо и
чекамо. Киша не престаје. Један војник из обласне
дивизије покушава да доручкује. Завежљај са мало
хлеба и сира крије у недрима, да не кисне. Погнуо
главу ка својим грудима, ћути и једе. Сељанка из
Браничева, користи застој, да повије своје одојче,
препирући се са рођаком јер није донео дрва за
огрев ноћас, па је она читаву ноћ ложила ватру.
Начелник војне станице пробија се напред њишући
се блатњавом стазом као пијан. За њим гаца његов
посилни не пробирајући пут по блату.
– Нећемо се предати – јуначи се један
капетан. Чин је добио прерано. Види се лако и због
чега. Засукао бркове, намрштио веђе, једини се он
чује.
– Сучим ћемо изаћ’ пред Милоша и пред
друге српске витезове – отпоздравља му његов
војник.
Следећи застој био је пред запаљеном кућом
попа Минића у Мајдеву. Нова кућа, најбогатијег
човека расинског краја, народног посланика, који је
имао телефон пре Балканских ратова у своме дому
налик замку, а умео и Николу Пашића због неп-
равде да изудара, горела је у пламену. Свештеник
Михајло Минић није желео да је остави непри-
јатељу. Наредио је да слуге запале кућу, а када су
они одбили, сам је то учинио.
– Ето, шта ти је богатство – рече један
трећепозивац покислих леђа.
– Ватра је то! – потврди његов саговорник,
затегну упртач, па стаде говорити шта је све он код
своје куће оставио – Да је знао неко да ме научи да

65