Page 8 - JESENJE KLUPKO

наравно, Чешку. Била је старија од мене две
године. Њен отац је дозвољавао да се дружимо, јер
су и моји стигли из истог дела света у Чикаго.
Најлепши су били њихови породични празници.
Тада се у кући преламала њихова носталгија са
конфором друге отаџбине, сви су бивали распо-
ложени да забораве садашњост и заплове у
прошлост. Ливаде, шуме, изабрана места из старог
краја, привремено су тада, у причама укућана
настањивали њихов нови дом. Какви су само били
ти њихови романтични описи земљака, нахерених
стараца, простодушних старица, младих пустолова.
На трен, блажени заборав прожимао би њихову
давну спознају да су због тих, сада далеких људи и
напустили родно село. Све је ружно, већ, било
заборављено.
Мали Фреди, становник нашег мајушног
заједничког дворишта са геометријски неправилно
расејаним збијеним кућицама, први је приметио да
је Мерино маче прогледало. Њихао је клупко
црвеног конца испред мачета којим му је његова
сестра плела џемпер, кад се оно одједном шапом
пружило ка црвенилу. Уплашио се, повикао и
хитро испустио црвено клупко.
Седео сам на својој веранди и тргао се из
послеподневног читања. Тада сам још много учио
спремајући се за уписивање духовне академије.
Запазио сам Мери како истрчава из куће на своју
веранду, на трен уплашена, а онда је почела да се
смеје. Угледала ме је, и повикала:
– Хеј, духовниче, прогледало је маче, дођи
да видиш!

10