Page 9 - JESENJE KLUPKO

3

Моји родитељи су ме довели у Америку
када сам имао седам година, 1887. године.
– Несрећни Чугаљ, опет некамо тегли своје
– биле су последње речи, једног човека из родног
краја, које запамтих кад смо напуштали нашу кућу.
Двориште у коме сам одрастао, трешња и
три крушке, са малом падином за санкање усред
бресквика, моје царство, напустио сам привремено.
Никада више ту нисам живео, али је оно живо у
мени. Осетим га кад стигну трешње, блиско ми је,
ма где живео, кад узру крушке, а заплачем кад год
видим децу да се санкају.
Путовање прекоокеанским паробродом не
могу заборавити. Нови свет је лежао с оне стране
беспрегледне воде, на крају света, попут новог

11