Page 11 - JESENJE KLUPKO

– Ми смо из једне прелепе балте –
покушавао је мој отац да разговара са њим, па кад
би видео да његове речи не допиру до странца
настављао би – балта, балта то вам је област с
много језера.
Онда би заћутао, загледао се кроз прозор и
слегнуо раменима. Ћутање ће, тек, постати део
наше свакодневице. У страном свету, човек који не
зна језик, брзо постане или мутавац или ћуталица.
Отац је изабрао ћутање. Његов избор се преносио и
на мајку. Требало ми је пуно времена да од
нетрпељивости, коју сам најпре осећао према
ћутању, достигнем према њему љубав.
– Ћутање је балдахин души – рекао би мој
духовник.
Осам дана смо пловили до Њујорка. Пет пута
дневно седали смо за трпезу, прва два дана. Трећег
јутра једва смо се у кабини умили због великих
таласа. Сутрадан је била права бура. Беснило
морско је тако њихало Бургоњ да је само отац успео
изаћи из кабине, дугачким, узаним, ходником на
палубу чврсто се држећи за балустраде. Увече, уз
највеће рикање бродских димњака и шибање љутих
ветрова, стали смо на сред океана због квара. На
велику катарку убрзо су били изнети знаци за
тражење помоћи. Из потпалубља бука је, јача од
највеће ковачнице, продирала навише и ту се
одбијала, попут стреле, о разапете струне страха
који проже морепловце. Паукова мрежа била је
склопљена. Клекнули смо на молитву светом
Николи, нашој крсној слави и заштитнику путника.
– Ум за морем, а смрт за вратом – прекрсти
се отац.
– Спаси и сохрани, оче Николаје – уздахну
мајка, приви ме уз себе и заплака.

13