Page 10 - JESENJE KLUPKO

царства, на крају земаљског живота. Утисак који
сам тада стекао, понављајући молитве научене у
нашој малој школи, загледан у плаветнило небеса
на хоризонту, о човековом прелажењу из једног у
други свет није ме више никада напустио.
Из Хавра смо испловили на Младог светог
Николу. Океан је био миран. Пароброд којим смо
пловили звао се Бургоњ, имао је пет спратова.
Пекарница, апотека, библиотека, читаоница, штам-
парија, кабине за спавање путника, ресторани,
салони за пушење, магацини са храном и еспапом...
заиграли су балоте смиреном површином океана.
Триста путника, у три класе, остављало је тога дана
стари континент.
Била је то прилика да се на броду одморимо
од напорног пута, од Беча до Париза путовали смо
оријентом-екпресом двадесет пет сати. Пред-
ставници свих европских народа трпели су дуго
путовање возом, многи од њих су из Париза
продужили пут са нама до Хавра, увежбаном мир-
ноћом путника. Балзам нашем путешествију чинили
су уступци сапутника спремних на сталну уза-
јамност. Тако ми је један пољски Јеврејин, средњих
година, погурених леђа, који је мирно носио своје
наочаре велике диоптрије, начинио бродић од
папира. Покушавали смо, и поред тога што смо се
одлично разумели, да говоримо не познавајући ни
један заједнички језик.
– Хвала, врло сте љубазни – захваљивала је
моја мајка, пружајући кифлице странцу – он воли
бродиће.
Он је говорио својим језиком, служећи нас
сувим воћем, док су му дебела стакла наочара
увећавала и смањивала очи.

12