Page 182 - KUCANJE

ности остао све до 1813. године. После пропасти
Првог српског устанка, збега, амнестије и пре-
даје Турцима, Стеван је постао писар код ниш-
ког Емин-паше. Нову дужност вршио је осам
месеци. У то време се оженио Госпођинком,
кћерком свештеника Крсте, пароха бугар-морав-
ског, који је имао кућу у селу Трубареву, на об-
ронцима Мојсињске планине. Он је омилео и та-
сту код кога је живео, па је по рукоположењу за
свештеника, 14. јуна 1814. године у манастиру
Раваница, од стране митрополита београдског
Дионисија, постао његов капелан на парохији
бугар-моравској, који је опслуживао села из до-
лине Рибарске реке. Следеће године умире све-
штеник Крста. Млади капелан Стеван наслеђује
парохију свога таста. У то време у крушевач-
ком крају било је мало свештеника и храмова.
(Манастир Свети Роман обновљен је 1796. го-
дине, поред њега постојале су 1814. године још
само две капеле, начињене од плетеног прућа, у
Крушевцу и Алексинцу.) Занимљиво је да је
млади свештеник Стеван обављао и дужност
порезника у кнежинама мојсињско-моравским
за потребе власти. Петнаест година овај вредни
свештеник живео је у Трубареву, а опслуживао
парохију бугар-моравску од преко 300 домова у
сливу Рибарске реке. У то доба он успева са на-
родом да подигне две цркве: Свету Петку у селу
Трњану, 1823. године и Светог архангела близу
села Каоника, 1828. године.
После ових успеха у парохији, свештенику
Стевану умире попадија Госпођинка. Опхрван
бригом, одлази на поклоничко путовање у ма-
настире Хиландар и Високе Дечане. Убрзо, по

180